Avgust je već na izmaku, a dani i noći su još uvek veoma topli. Danju spas od vrućine pronalazimo u senci kolibe od trske, a od komaraca se uveče branimo dimom vatre od suvaraka ili mahuna tek prispelog pasulja. Mahune su se baš dobro pokazale. Nisu se sasvim osušile iako sunce nemilosrdno prži, pa daju ljutkast i obilan dim koji štipka za oči, ali i rasteruje komarce. Deda i ja u polju čuvamo bostan. Društvo nam prave Firga i Gara, koji se muvaju tu negde oko kolibe.
„Diž’se junačino, dođi da ti sipam vodu da se umiješ”, tim rečima me svakog jutra doziva deda i u skupljene šake mi sipa vodu iz zelenog krčaga. Đipim bunovan od sna i sa prostrtog starog bundaša na kome spavamo bosim nogama stanem na utabanu zemlju poda kolibe. Odavno je svanulo i muve su stalnim zujanjem i sletanjem na nos i lice već počele da dosađuju. Voda je hladna i odmah me rasani. Deda promućka krčag i pošto oceni da je voda pri kraju, pruža mi ga govoreći:
„Ajde kod deda Joce na bunar, i kaži mu da spremi satljik rakije, odma’ dolazim.” Deda Joca od proleća do jeseni vreme provede u vinogradu koji je prvi u nizu seoskih vinograda na stotinak metara od naše njive na kojoj je ove godine frtalj lanca zasejan pasulj, a tri frtalja bostan.
„Deda Joco, kaz’o deda da…”
„Znam, znam”, u pola rečenice me prekide on, „da spremim rakije”, ostavi do pola ispletenu kotaricu i ustane sa šamlice. Deda Jocu nikad nisam zatekao da sedi fraj. Uvek je nešto radio. Ili u vinogradu ili je od vrbovog pruća pleo galanteriju, kako je nazivao svoje rukotvorine, ili vezivao metle korovače ili pak kalemarskim nožem rezbario kakav komad drveta. Bio je gotovo uvek opasan plavom izbledelom keceljom, kao kakva reduša. Posle tih reči bi se muvao po pravoj, zidanoj vinogradarskoj kolebi, gde su na sve strane visili venci ispleteni od tek izvađenog belog i crnog luka. Iznutra bi se posle nekakvog šuškanja čulo klokotanje dok je iz balona u satljik il’ ferflašu pretakao rakiju, a kroz vrata je do mojih nozdrva dopirao miris destilata. Uskoro bi se dogegao moj deda ispod pazuha noseći kad dinju, kad lubenicu ili i jedno i drugo. Deda Joca bi mi namignuo, ispucalom šakom sa drvenog stola opajao mrve od hleba i tu stavio dinju, a lubenicu poneo do bunara da se ladi. Ja sam mu za petama tabanao sa krčagom u rukama. Vedro bi bućnulo o površinu vode i uskoro se našlo na ogradi bunara pridržavano njegovim snažnim rukama. Uvek, ali baš uvek, dok bi iz vedra sipao vodu u krčag, kobajagi nehotice bi malo vode prosuo po mojim bosim nogama, sve to prateći rečima:
„Op, op, izvinte gospodine, nisam ‘teo.”
Ponekad bi fruštukovali kod deda Joce. Šunke, sira i crna luka, a ponekad bi jednostavno onu dinju koju je deda doneo, neko od njih isekao na kriške, a zatim kriške do kore podrezao i mirisno meso dinje isekao na podjednake kocke. To bi bio doručak. E tada bi psi, naši i deda Jocini bili veoma razočarani. Bezvoljno bi njuškali odbačene kore dinje, sanjajući ukusne kosti ili barem kožuricu od slanine. Kad bi smo se malo pri’vatili, posle bi lako bilo da se svako okrene svom poslu do večeri. Deda Joca u vinogradu, a mi na njivi sa bostanom i pasuljiom. I tako gotovo svaki dan.
„Da dođeš predveče do nas, ću da zgotovim čobanske valjuške”, pozvao je tog jutra deda našeg zajedničkog drugara na gozbu.
„Oćeš da kažeš pudarske valjuške”, ispravljao ga je deda Joca. I onda bi nastala kratkotrajna žučna rasprava kako se jelo zove…
Pred veče, pre nego što se pojaviše prve zvezde, a pri početku najezde komaraca, u kotliću su zacvrčale kockice slanine i zamirisao pržen luk. Deda bi iz limene kutije sipao brašno u činiju, dodavao vodu i žustro mesio testo. Okolo su skakutale naše i deda Jocine kere očekujući kožicu od slanine ili zalogaj hleba.
„Baš ove kere im’u bezbrižan život,” počne deda Joca nalivajući u kotlić vodu, „izležavaju se u ladovini celo leto. Gazda i’ poji, ‘rani…”
„A zimi?”, na to će moj deda.
„Šta zimi? Opet se snađu. Zavuku se pod slamu, napravu krtog…ne brini se ti za nji’. Jedini pos’o im je da laju.”
Psi, kao da znaju da se govori o njima, isplaženih jezika, dahćući, gledali su jednog pa drugog.
„Pa i to je pos’o. Šta bi mi bez nji’? Ko bi nam javio kad se u vinograd ili na bostan pojavu nezvani gosti? A? Il šta bi bez pulina mogli čubani? Da trču i laju za ovcama?… Jel provrilo? De naloži još malko… Ej, zaboravio sam. Suni malo sitne paprike. Kak’i su to valjušci ako ne metneš paprike?”
Zaćutali su dok je deda kidao komadiće testa i bacao u vrilu čorbu. Kerovi su počeli već da se oblizuju njuškajući miris iz kotlića.
„Šta si tol’ko testo umesio? Kav za pola bataljona.”
„Pa, malo i za kere”, odgovori deda i štapom prodžara lanjsko čapurje ispod kotlića.
Opet su zaćutali. Deda odnekud izvadi tri plekana tanjira i kašike. Uskoro smo srkali vruće jelo i mljackali. I psi su dobili svoj deo, a onda polegali oko kolibe zevajući.
„Ponekad poželim da sam kera”, promumla deda Joca i odpuhne duvanski dim.
Te noći dok mi je kroz prvi san dopirao lavež naših i odgovor pasa iz vinograda udaljen i malo prigušen, sanjao sam da sam pas. Kao ja, po sunčanom danu trčim između njiva, kevćem, vijam leptire po utrinama, uživam u slobodi. I na kraju se sladim masnom kobasicom. Ih! Bio sam srećan što sam pas.
„Ustaj junačino!”, probudi me dedin glas.
Virnuh iz kolibe trljajući oči. I ugledah pseto, mršavo, izgladnelo, učičkano bodljikavim bobicama. Sa vrata mu je visio komad lanca koji je zveckao pri svakom njegovom koraku. Njuškao je oko kolibe, pa kad me ugleda ustuknu korak dva. Bi mi ga žao i dobacih mu komad hleba koji je u letu uhvatio i halapljivo progutao u jednom zalogaju.
„Ipak je dobro što nisam pas”, pomislih.
Crepaja, 8. oktobar 2021. g.
