Predelom je dominirala nepristupačna, gotovo vertikalna, tridesetak metara visoka vrlet, prošarana pukotinama i udubljenjima iz kojih je izbijalo kržljavo žbunje i oštra retka trava. Svojim sivilom stena je odudarala od okolnih šumovitih padina i travom obraslih pitomih proplanaka, a stanovnici obližnjeg sela su je, od vajkada iz ko zna kojih razloga zvali Mačkova stena. Pri samom vrhu, na jednoj izbočini, bogzna kako je izniklo kvrgavo drvo u čijoj osušenoj krošnji je gnezdo svilo par orlova. Goluždravi ptići su neprestano pijukali mučeni glađu, provlačeći žute kljunove ispod pokislog perja brižne majke. Već danima je padala hladna kiša i sve živo je potražilo zaklon. Uzalud je orao mužjak kružio nebom vrebajući plen.
* * *
U štali pod jaslama bilo je suvo i toplo. Već operjali pilići su ne obazirući se na upozorenja kvočke neprestano istrčavali iz zaklona i čeprkali po slami prostrtoj na zemljanom podu staje, vešto izbegavajući papke krave šarulje. Pokušavali su oni da istrče kroz odškrinuta vrata u dvorište, ali bi se brzo vraćali obeshrabreni neprijatnom hladnoćom i vlagom. Onda je najhrabrije od njih izmamljeno prvim zracima sunca provirilo napolje i istrčalo ugledavši glistu kako gmiže po vlažnoj zemlji koja se isparavala. Dok se sladilo neočekivanim zalogajem, ogromna senka se niotkuda pojavi i sledećeg trenutka nesrećno pile postade plen velike ptice. Uzalud su psi zalajali, a domaćica potrčala sa podignutom metlom. Snažno mašući krilima orao se uzdizao ka Mačkovoj steni.
* * *
„… Da, zaista neobičan slučaj. Orao krstaš, car ravničarskog neba, gnezdi se u Šumadiji. Ako je to zaista orao krstaš, a po fotografijama sudeći jeste, onda ćete imati priliku da snimite jedinsvene kadrove, jer je to uz onaj na Fruškoj gori, poslednji regisrovan par u našoj zemlji”, nastavio je razgovor Dejan gledajući u nebo koje se raščistilo od tmurnih oblaka, seo na mesto vozača i snimatelju i novinarki otvario zadnja vrata razdrndanog land rovera…
„… Jednostavno, nemaju čime da se hrane. Mnogobrojni pašnjaci koji su bili prirodno stanište tekunica, pretvoreni su u obradive površine. Intenzivna poljoprivreda u Vojvodini koja počiva na enormnom korišćenju pesticida uništava voluharice i ostale sitne glodare. I tako ptice grabljivice ostaju bez hrane. Prirodno je da hranu potraže na drugom mestu. Možda je to objašnjenje zašto se ovaj par nastanio na za njih neuobičajenom mestu”, govorio je Dejan, ornitolog amater, volonter u Zavodu za zaštitu prirode, vešto izbegavajući rupe na izlokanom makadamskom putu.
* * *
„Već šest pilića je odnela ta ptičurina, to je šest pilećih paprikaša manje, ili šest nedeljnih supa. Nek’ ide i ovo sedmo, ali doći ću joj glave ne zvao se Stamen”, ljutito je gunđao sredovečni brka vezujući živo pile-mamac za improvizovanu zamku, mrežu razapetu na ram od letava.
„Dobar dan domaćine”, viknuo je mladić u izbledeloj majici, koji se rukom držao za kapiju od letava.
„Dobar dan”, odgovori Stamen i požuri prema kapiji gledajući radoznalo land rover koji je stajao malo dalje na raskrsnici.
„Kojim putem se ide do Mačkove stene?”, upita mladić i otre znoj sa čela.
„Skreneš kod onog šljivika levo, i put te vodi pravo podno Mačkove stene”, prihvatajući pruženu ruku odgovori Stamen.
Dejan doveze terenac do stene. Dvogledom požljivo osmotri gnezdo.
„Ptice su odletele u lov. Treba mnogo hrane da se podignu mladunci. Sačekaćemo da se vrate i imaćete priliku da snimite kako donose ulov i hrane ptiće”.
„Uzveraću se na onaj hrast prekoputa stene. Ima pogodna rašlja sa koje iz boljeg ugla mogu da snimam”, rekao je mladić sa kamerom.
Čitavo popodne su strpljivo snimali par orlova i njihove mladunce. Sa zemlje, sa hrasta, dronom iz vazduha. Biće interesantna reportaža.
* * *
Od kako je sunce ogrejalo, sve je živnulo i ptice sa Mačkove stene su lakše nalazile hranu. Ptići su ojačali i operjali, pa nije bilo potrebe da ih majka greje svojim telom, ali su bili nezajažljivo gladni, te su oba roditelja kružila nebom vrebajući plen. Desetak i više puta tokom dana bi se ustremili na poljske miševe, veverice, puhove, ponekog mladunca zeca i plen odnosili do gnezda gde su ptići pijukali i večito ovorenih kljunova očekivali novi zalogaj.
Već neko vreme su obe ptice pogledom tražile ulov po njivama i voćnjacima, pa se posle uzaludnog traganja upute prema raštrkanim kućama, znajući da će u dvorištima ulova sigurno biti.
* * *
„Dosta je za danas”, reče devojka, „idemo do redakcije da pogledamo material i da napišem tekst. Ne znam šta bi smo još mogli da snimimo”.
Land rover ponovo podiže prašinu.
„Stani Dejane! Hoću i ovo da snimim. Eno ih kruže nad zaseokom. Možda ću imati sreće da ih snimim dok se obrušavaju”.
* * *
Stamen je strpljivo čekao u hladovini pod nadstrešnicom. Pušio je već ni sam ne zna koju cigaretu i pijuckao pivo, ali je bio odlučan da se obračuna sa nebeskim razbojnikom. Danas, sutra, prekosutra. Ko čeka taj dočeka. Oprezno je virnuo je i ugledao ih kako iznad kruže. Pile kanapom vezano za neobičnu klopku, nepomično je čučalo na desetak koraka od nadstrešnice. Pljesnuo je Stamen rukama. Ne vredi. Pile kao da je zaspalo. Nije se pomeralo. Bacio je šaku kukuruza i ono je živnulo. Počelo je da kljuca rasuto zrnevlje. Sve se zbilo vrlo brzo. Ugledao je orla koji je zgrabio pile, a onda je nastalo komešanje dok je ptica poklopljena mrežom pokušavala da poleti. Istrčao je sa batinom u rukama i počeo da besomučno udara zapetljanu pticu.
„Ne, pobogu! Ne! Šta to radiš?”, čuo je Stamen uzvike i ugledao dvojicu mladića kako trče prema njemu. Jedan je u rukama držao kameru. Devojka je malo zaostala.
„E nećeš više. Nečeš”, govorio je i dalje udarajući već mrtvu pticu, dok je, iznad, ženka i dalje kružila.
