„I šta kažete, Herkul Puaro prolazi baš ovuda?”, upita mlada žena držeći jednu ruku na pozamašnom stomaku, dok je drugom pokušavala da uhvati svog nestašnog sinčića koji je jurcao po čekaonici.
„Da, daaaa! Jedinstvena prilika! Čuveni Puaro u Jorkširu!”, rekao je mladi gospodin, elegantno odeven.
„A odakle Vi to znate, gospodine?”, pokušao je tu informaciju da dozna prodavac karata, provukavši glavu kroz prozor šaltera.
„Ma, priča besmislice, ovaj gospodin! Herkul Puaro je izmišljeni lik one čuvene spisateljice Agate Krispi!”, umešao se odjednom čovek sa koga su visili izbledela košulja i isflekane pantalone. Videlo se da nije tako bogat i moderan kao gospodin koga kritikuje.
„Pre svega, ja sam, gospodin Rajan Keli, jedan od potomaka grofa od Dizeldorfa, sin jedinac grofa Majkla Kelija od Dizeldorfa. I uzgred, ona se preziva Kristi, a ne Krispi!”, nadobudno je odgovorio tek predstavljeni grof, čije je držanje bilo zaista gospodstveno, potpuno nalik jedino ljudima iz visokog društva.
„Dobro, gospodine Keli… Kristi, Krispi, koga briga? Nije sada to važno!”, nadovezala se gospođa mlada mama, konačno uspevši da savlada svog nemirnog sina. „Važno je da mi vidimo kako Vi to možete nama da dokažete?”, upitala je sva važna, kao da je to pitanje bilo nešto epohalno.
„Pa, gospodo, ako niste informisani, taj dotični detektiv je zapravo jedan bogati čovek koji živi u Nju Hempširu i uopšte nije izmišljeni lik! Ne bavi se ubistvima, ali je čuven po tome što uzgaja ovce širom Engleske i poseduje nebrojene pašnjake! On je bio stvarna inspiracija čuvenoj Agati da napiše poznate knjige o detektivu Puarou”.
„Baš je to zanimljivo…”, reče onaj čovek sa šaltera koji je u tom trenutku otvorio vrata i izašao u čekaonicu, želeći da bude direktan učesnik ove neobične debate. „Nama u stanici niko ništa nije javio! Trebalo je, ipak… Pripremio bih stanicu… Očistio bih perone, ako ništa drugo!”, reče on nekako snuždeno.
„Pošto ste vi sumnjičavi i mislite da ne govorim istinu, ja u džepu imam jedan novinski članak u kome se navodi kad i gde dolazi poznati uzgajivač, to jest, Agatin detektiv. Mogu to i da vam pokažem ako želite!”, rekao je grof zavlačeći ruku u svoj kaput od kašmira, vidno pokušavajući da iz džepa izvadi pomenuti članak.
Dok je grof zavlačio ruku u džep, čovek skromnog izgleda je primetio skupoceni zlatni lanac koji mu je visio na grudima za koji je bio privezan ništa manje vredni džepni sat. Oči mu se zacakliše, isto onako tajanstveno kao kada nekom lopovu padne paklena ideja na pamet.
„Evo dokaza u lokalnim vestima”, reče grof i poče da čita članak, koji je upravo izvadio iz džepa: „Poznati uzgajivač ovaca, a detektiv iz knjiga Agate Kristi, nenadmašni Herkul Puaro će dana 13. 12. 1921. godine prolaziti putničkim vozom kroz Jorkšir, te ga svi putnici na stanici mogu pozdraviti! Njegov prolazak kroz stanicu očekuje se tačno u petnaest časova i sedam minuta! Dođite da pozdravimo slavnog Engleza!”
„Gle! Stvarno to piše!”, virnula je u članak mlada mama. „Pa, to je divno! Stiže Herkul Puaro! Ali… Koliko je sad sati?”, uzbuđeno će gospođa mlada mama, dok je pogledom tražila zidni sat po čekaonici.
„Sada je tačno petnaest časova i pet minuta. Uskoro stiže voz!”, nekako nadahnuto reče čovek sa šaltera gledajući na svoj ručni sat.
„Možemo li da ostavimo ovde naše torbice sa kartom i novcem, kao i naše kofere, dok izađemo napolje da pozdravimo detektiva?”, upitao je grof, spremajući se da svoje stvari ostavi u ugao čekaonice, dok je u isto vreme virio kroz zaprljani prozor, ne bi li možda video i čuo voz koji svi željno očekuju.
„Ako želite, ali ja ne odgovaram za njih! Mada, biće u redu… to je samo dva minuta, dok se promene putnici”, rekao je prodavac karata.
Utom se začu voz koji je svojim hukanjem oglasio ulazak u stanicu. U tom trenutku svi putnici, osim grofa, nagrnuše ka vratima i izleteše na peron ne bi li dočekali junaka iz romana, njihovog zemljaka, engleskog uzgajivača ovaca. Mlada mama, njen sinčić, skromni čovek i prodavac karata stali su jedan kraj drugoga, uzbuđeno iščekujući da se na jednom od prozora pojavi čovek o kome pišu novine. Mlada trudnica je cupkala ushićeno, čovek sa šaltera je trljao ruke, kao da očekuje neki novac, a ne „Krispinog” Herkula, dok se čovek isflekanih pantalona okretao oko sebe, tražeći nekoga pogledom. Međutim, prošlo je par minuta, voz je dao znak da kreće iz stanice, a čuvenog Herkula malena grupa iz čekaonice nije videla! Njuhempširski bogataš se nije pojavio! Voz je napustio stanicu, a dobro nam znani putnici su se razočarani vratili u čekaonicu u kojoj su zatekli svoje stvari razbacane po podu. Šokirani i zabezeknuti od užasa, pojuriše do svojih torbica sa novcem, koje su prazne pronašli. One su samo nemo zjapile kao otvorena čeljust! Utom shvatiše da je s novcem netragom nestao i grof, „ČUVENI GROF” od Dizeldorfa, koji nije ni izašao napolje da dočeka Puaroa. Pognute glave i potpuno nasamareni, sabraše dva i dva i spoznaše da su grofa sve ispitali i sve proverili o čuvenom Herkulu Puarou, osim što njegovo „grofovstvo” nisu ispitali i proverili ko je, odakle dolazi i da li je ono bio zlatan sat…
Čovek sa šaltera uđe u šalter kabinu, podiže telefonsku slušalicu i pozva policiju.
