Zlonamerni bi rekli da političkim procesima u našoj novijoj istoriji nedostaje javna rasprava kao sredstvo da se „na vrhu” čuje glas iz „baze”. Naravno da greše, jer toga ima u narodu gotovo na svakom ćošku, u kafani i na pijaci. Sve je počelo da se dešava krajem osamdesetih kada je posle Gazimestana i „jogurt revolucije” bilo jasno da se nešto „iza brda valja”. Isprovocirani tim događajima, nedovoljno i tendenciozno informisani, ljudi su na ulici, u kafani ili na poslu sve to komentarisali nošeni emocijama, retko kad jasnim političkim stavovima. Nikom još nije bilo jasno šta se zapravo dešava. I baš tada je zaoštren sukob koji je u našem društvu tinjao dugo ali bez nagoveštaja da će se jasno polarizovati dve grupe: nacionalno „osvešćeni” i anacionalni, građanski orijentisani ili (bez jasnih argumenata) često nazivani komunisti.
Mislilo se do tada da „komunisti” ne mogu biti nacionalisti, ali to je devedesetih praksa demantovala kada su gotovo sve partije levice prihvatile principe, pravila i organizacionu šemu stranaka sa omraženog Zapada, koristeći pri tom široko razgranatu kadrovsku bazu i (naročito) imovinu pokojnog SKJ (Savez komunista Jugoslavije, za neupućene). Tako je zvanično i preko noći naša država iz socijalističke prekategorisana u kapitalističku.
A kako se postajalo član SKJ odnosno – „komunista”? Zašto navodnici? Zato što je to samo forma, suštinski komunizam nije postojao u praksi, bar ne u novijoj istoriji i ne kod nas. Protivnicima je bilo lakše da socijalizam nazovu komunizmom i tako uprljaju jednu humanu i dobru ideju. Teško da je kod nas i postojala ideologija, onakva kakva se teoretski povezivala sa Sovjetskim savezom, Lenjinom, Staljinom itd. Savez komunista je prestao da postoji sa prilično brojnim članstvom koje su u najvećoj meri apsorbovale partije „naslednice”. Do tada, članstvo je popunjavano na različite načine. Najčešće bi zainteresovani sami zatražili članstvo od lokalnih organizacija, retko iskreno zainteresovani za neki aktivizam, a često vođeni interesom.
Dešavalo se da se određene grupe kolektivno učlane, nekada i bez njihovog znanja ili uz neko nejasno objašnjenje da se to radi iz opšteg interesa. To bi se dešavalo u omladinskim organizacijama i u vojsci. Članstvo u SKJ nije bila neka zahtevna aktivnost niti garancija za uspeh u životu.
Kao u svakoj ideologiji, bilo je fanatika ima ih i sada. Kao i danas, to su ljudi koji malo toga razumeju, njih vode neke nejasne emocije ili teško objašnjivi lični stavovi o konkretnoj pojavi ili ličnosti. Ne bismo dobili realnu sliku kada bismo poredili levičarske stranke i ideje iz onog vremena i danas. Teško da bi se bilo kakva analiza i opis današnjih političkih partija završio bez kritičkih pa i uvredljivih zaključaka. Kada je sve interes, tu nema dobrih namera pa ni dobrih zaključaka. A kada se sve to smesti u kontekst neoliberalnih ekonomskih tokova i neoradikalne politike, zaista se ne vidi svetlo na kraju tunela.
Mislim da je bio baš Dan pobede kada sam na ulasku u samouslugu sreo njih dvojicu, moje stare poznanike iz mladosti. Znajući da su vrlo bliski i sličnih stavova, iznenadila me je žučna rasprava koja se naizgled vodila oko bezveznih stvari. Stariji koji je ulazio primeti mlađeg sa korpom punom piva i posle kraćeg razgovora o drugim temama, upita ga:
– Ti još uvek kupuješ to strano pivo domaće proizvodnje?
– Pa nema bolje!
– Kako nema bolje, imaš bar desetak boljih vrsta u ponudi. Ja sam juče u gradu kupio neko dansko pivo odličnog kvaliteta i jeftinije nego ovo naše za koje znamo kakvo je.
– Eeeee, to je patriotizam. Ne razumeš ti to.
– Da, ti kao stari konzervativac ovo dansko pivo ne bi ni kupio. Konzerva je crvene boje.
– Pa da, to vi bivši komunisti kupujete sve čim vidite da je crvene boje.
– Znaš šta, ja nisam nikad bio komunista, kako vi to kažete. Da li sam bio član partije, ne sećam se, možda sam i bio. To sad nije ni važno. Ali tek sad sam komunista, tek sad imam razlog da to budem. Nikad u istoriji nije bilo jačeg razloga da postoji komunizam kad pogledam ko nam vodi ovaj svet. Ti si zaboravio privatizaciju devedesetih i sve one gluposti zbog kojih smo zajedno išli na demonstracije!
– Vidim ja šta me čeka – prokomentarisao je mlađi i ubrzanim hodom izašao iz prodavnice.
