Da li je Slavica kurva

„Pauzaaa, četrdeset pet minuta”, glasno je uzviknuo vozač dok je šuštavi zvuk vazduha ručne kočnice još uvek zamirao negde ispod poda autobusa. Dugotrajno putovanje nije odagnalo, čak ni ublažilo nelagodu mladiću koji je sedeo tik iza vozača. Onaj kratak period koji je proveo spavajući glave oslonjene na hladno prozorsko staklo nakratko mu je donelo zaborav, ali čim se prenuo nastavio je da razmišlja o njoj. Bio je ostavljen, odbačen. Povređen ponos je tražio odgovore. „Zašto me je ostavila?”, lupao je glavu „Sigurno je našla dugog”, razmišljao je. Odgovora nije bilo. Osetio je bes. „Kurvo! Kurvo! Slavica je kurva”, došlo mu je da se prodere. Osetio je mučninu. Nije to bilo samo zbog sinoć popijenog alkohola, mučnini se priključila i teskoba. Pritiskala ga je teskoba izazvana razočaranjem i prazninom u duši. Teskoba koju ni veselo društvo ni njegovi pokušaji da odagna šok neočekivane vesti o rastanku, nije mogao da prevaziđe. Ni sinoć ni sad. Izašao je iz autobusa i pogledao u nebo. Bilo je sivo i uskovilani oblaci su se skupljali u masu nalik dimu. Sitne kapi pomešane sa izmaglicom, začas mu nakvasiše kosu i lice. Stresao se i podigavši kragnu jakne krenuo ka staničnom restoranu. Ovakvo vreme samo je pogoršalo njegovo loše raspoloženje.

Poručio je kiselu vodu. Konobarica za šankom ga je uslužila ne pogledavši ga. Bacio je pogled kroz prozor restorana. Preko puta stanične zgrade bila je cvećara. Opet pomisli na nju. Volela je cveće. Spustio je pogled na čašu. Gledao je u mehuriće koji su se lagano penjali i nestajali na površini sa jedva čujnim pucketanjem. Suva usta su vapila za tečnošću. Iskapio je vodu u nekoliko velikih gutljaja, a onda se želudac pobunio. Potrčao je ka toaletu punih usta, naduvanih obraza kao trubač, ne uspevši da šakom zaustavi navalu tečnosti. Uleteo je u kabinu i povratio. Ubrzano je disao hvatajući vazduh otvorenim ustima. A onda ponovo oseti grčenje želuca i napon iz dna stomaka. Presamitio se. Lažna uzbuna. Nije uspeo ništa da izbaci. Napne se ponovo. Pritisku u slepočnicama pridružiše se suze i hladan znoj. Iz usta je ponovo kuljnuo mlaz. Mnogo je bilo rakije sinoć, pomisli i lagano se ispravi osetivši izvesno olakšanje. Izvadi maramicu iz jakne i izduva nos. Pogled mu se izbistri i osvrnu se po kabini. Slavica je kurva pisalo je crvenim flomasterom na belo obojenim vratima. Jetko se nasmejao. Kakva slučajnost. Ispod natpisa je bio crtež. Sveden, na nekoliko linija. Ženske noge usmerene u vis, bez stopala, a u sredini nešto kao vertikalno postavljno oko sa trepavicama. Prema oku se ustremio falus sa crticom na vrhu glave i dva kruga u osnovi. I onda se desi to podjednako apsurdno i neverovatno pročišćenje duha, prosvetlenje. U ta dva-tri kvadratna metra smrdljivog javnog WC-a, doduše nije bio toliko smdrljiv kao javni klozeti iz njegovog detinjstva u kojima je isparenje amonijaka podjednako štipalo i nos i oči, kao da je sa kisekasto-gorkim sadržajem želuca izbacio i svu gorčinu koja se sakupila u njegovoj duši. Promrmljao je:

„Slavica nije kurva”, kao da odgovara i sebi i nepoznatom autoru natpisa „ne bih mogao da volim kurvu” i pokuša da rukom izbriše crtež, a onda odustane. Neka mirnoća ga obuze. Oprao je ruke i krenuo ka restoranu.

„Plaća se”, obrati mu se žena smrknuta lica koja je na izlazu iz toaleta sedela za stolom zastrtim rashodovanim stolnjakom iz restorana. On izbroja sitniš i ubaci ga u kartonsku kutiju kraj koje je stajala rolna toalet papira. Čak joj se i osmehnuo. Pogledao je na sat i umesto na peron izađe na ulicu. Kiša je prestala da pada. Osvrnuo se levo-desno i prešao preko.

„Vaša devojka će sigurno da se obraduje ružama”, prokomentariše prodavačica u cvećari dok je buket zavijala u tanak beo papir.

„Da, da, voli cveće”, odgovori joj mladić.

Žurno je ušao u stanicu i pošao ka toaletu sa buketom u ruci. Prišao je ženi koja je sedela na ulazu i brojala novac iz kartonske kutije. Podigla je pogled sa već pripremljenim mrgodnim izrazom lica. A onda se njene oči raširiše u čudu kad shvati da mladić baš njoj pruža buket. Tvrde crte odjednom omekšaše i njeno lice se u tom trenutku mladiću učini čak i dopadljivim.

„Sigurno je nekad bila lepa”, pomisli.

„Slavica nije kurva, samo je prestala da me voli”, reče ženi pružajući joj ruže. Ona ga začuđeno pogleda ne razumevajući, ali sležući ramenima uze cveće. Onda veselim glasom odgovori:

„Sigurno je tako”, i osmehne se pomirisavši ruže.

„Doviđenja”, reče mladić i uputi se izlazu ka peronima.

„Srećan put”, dobaci mu žena. Mladić zastane na samim vratima i mahnu joj. Oblaci se napolju rascepiše, a jedan sunčev zrak stidljivo izviri između njih. Metalni glas iz razglasa najavi dolazak autobusa iz Beograda i putnici pokuljaše u staničnu zgradu.

Crepaja, 10. mart 2021. g.