Blizanci su se rodili u najgore vreme. Uoči rata, kad su starije sestre napunile jedna sedam, druga četiri godine. Njihov otac, pater familias Nikola Burbulj, zbog svoje krakatosti i mršavosti, bio je suv k’o saraga, nazvan je Don Kihot. Nadimak mu je nadenuo gimnazijalac i spadalo, sin ovdašnjeg vunovlačara simpatizera Komunističke partije. Nikoli nije smetao nadimak, jer retko ko ga je nadimkom zvao, a i nije znao ko je Don Kihot, bile su to za njega samo dve nepoznate reči.
Klasičan primer siromaha, bezemljaša, Nikola je prehranjivao porodicu u toku perioda poljoprivrednih radova nadničenjem, a kad prestane potreba za tim poslovima, snalazio se na sve moguće načine. Radio je bilo šta što bi moglo da donese kakvu dobit, čistio seoske nužnike, strigao i cepao drva, menjao crep na krovovima, zamazivao skokove. Platu bi primao najčešće u naturi u vidu brašna, masti, slanine… Žena mu Cana, bila je prava umetnica da od onoga što bi Nikola doneo kući skuva ručak. Danas se iz sela vratio sa veknom hleba pod miškom, sinoć je Dragi pekaru očistio furunu, doneo dvadeset snopova ogrizine i tri kotarice šapurina i zaradio veliku veknu hleba, cipovku od pet kila. Kod majstor Bogdana šustera je jutros sekirom srušio orah koji se letos osušio sav sem jedne grane i dobio tri kile brašna. Ovde će biti još dva-tri dana posla, zaradiće još nešto. Treba da testerom prekačom iseče stablo i deblje grane i to iscepa na cepanice za kaljevu peć, a grančice isecka i veže u snopove za potpalu.
„Deco, danas ćemo za ručak da imamo mandare”,veselo dovikne deci Cana, ostruže ostatke masti iz čabrića, i stavi je u šerpu. Kad se mast istopila i zacvrčala, naspe šest kašika brašna i sve to proprži, nalije vodom i posoli. Za ručkom dok su hleb umakali u mandaru i slatko mljackali Cana, koja je planirala buduće obroke, dade Nikoli sledeće instrukcije:
„Brašna i ‘leba sad imamo na volju, kad završiš pos’o od majstor Bogdana da išteš novaca, pa kupi dve kile masti, po’ kile sira da opravim poparu i deset deka aleve paprike, nestalo mi”.
Deca su najvolijala paprikaš od golupčića, a ponekad bila zadovoljna i klin čorbom. Daj šta daš, samo da ne krče creva.Važno je bilo da u kući ne ostanu bez masti, brašna, luka i aleve paprike, a ako ima krompira il kadgod mesa, ihaj, biće bogat ručak.
Posebnu taktiku je Nikola imao na početku zime u vrema svinjokolja. Doš’o bi zajtra rano u pekaru, kupio veknu hleba i umesto da kao svi ostali ode kući, ostao bi da se muva ispred radnje.
„Jal snajka, a šta će ti tolki lebac?”, pitao bi ženu koja je pazarila više hleba nego obično.
„Pa, danas koljemo. Četir komada”, pohvalila bi se domaćica.
U neko doba, kad bio ocenio da je vreme fruštuku, Nikola bi se pojavio na kapidžiku sa smišljenim izgovorom. Il bi tražio majstora kasapina da ga nešto pita, ili da od gazde kupi džak kukuruza u klipu.
„Jav, pa vi koljete”, kobajagi bi se iznenadio Nikola.
„Uđi Nikola da popiješ vruću rakiju“, pozvao bi ga domaćin, šta će kad je čovek već doš’o. I Nikola bi ost’o do uveče dok se ne završi pos’o. Trčkao bi i pomagao. Ložio ispod bakrača da se ugreje voda, prao sa ženama creva, sekao table slanine na kockice da se topi mast, mleo meso za kobasice… Nije se šparao, svud ga je bilo. Za sve to vreme pojeo bi samo malo prljene kožure, nije bio izelica i popio koju čašu rakije, nije bio pijanica.
Za večerom, sunuo bi malo paprikaša u tanjir i popio čašu vina.
„Idem ja sad gazda Pero ili Šajo ili Pajo”, ustao bi od astala u jeku večere Nikola.
„Šta sam ti dužan?”, pitao gi gazda Pera ili Paja ili Šaja.
„Pa, šta daš”.
„Velinka ili Ilinka ili Ljubinka!”, viknuo bi domaćicu gazda, „spakuj Nikoli kožure, malo čvaraka i jednu krvavicu”.
Najviše je voleo Nikola da dobije svinjsku glavu. To se obično dešavalo kad bi ga gazda ili neko od prisutnih nagovorio da zapeva. Nikola je imao moćan tenor i zaista je lepo pevao. Pogotovo stare banatske pesme. Od dobijene glave bi odsekao grojnik i od njega istopio mast i ostalo bi malo čvaraka, ili bi grojnik obario, posuo alevom paprikom i seckanim belim lukom pa se narednih zimskih dana sladio barenim grojnikom koji bi se topio u ustima. Obraze, jezik i ostatak glave skuvao bi, pa od svega opravio švarglu.
Kad je počeo rat, blizanci su još uvek sisali. Objavljena je mobilizacija. Narednik intendant, zbog njegove krakatosti nije za Nikolu pronašao odgovarajuću uniformu, pa je ostao u civilnom odelu. To što je bio u civilnom odelu, omogućilo mu je da posle aprilskog rata ne padne u zarobljeništvo već da se vrati kući.
Obaveza da se poljoprivredni prozvodi predaju okupacijskim vlastima, ispraznila je ambare i obore. Još više nego ostale Nikolu je pogodila nestašca hrane. Uzalud je išao po selu i nudio se da bilo šta radi. Posla je bilo sve manje, a kad bi ga našao, za isti posao koji je radio pre rata sada je dobijao mnogo manje. Ni Canina umešnost u spravljanju obroka ni od čega nije vredela. Devojčice su mršavele, a blizanci sve češće plakali kad iz praznih majčinih sisa ne bi uspeli da zadovolje neutoljivu glad.
Nemce, Nikola, niti je voleo niti mrzeo. Ispočetka je na njih gledao kao i na svaku dotadašnju vlast, ali kad su u varoši streljali i povešali taoce, civile, počeo je da ih gleda drugim očima. Znao je domaće Švabe kao mirne komšije, a šta je ovo odjedared? Kao da su pobesneli. Ali, morao je da misli na izgladnelu decu. Juče su jeli čorbu od ljuski krompira. Odlučno je, prvi put od kad su Nemci u selu, zakoračio na stepenice seoske opštine. Stražaru, folksdojčeru se ponudio da očisti dvorišni klozet. Ovaj se češkao po glavi.
„Ne znam. Ne odlučujem ja. ‘Ajde, odbi!”
Nikola je pognuo glavu i polako krenuo, a onda zastao, okrenuo se i počeo da govori. Sa prozora kancelarije susret stražara i nepoznatog civila posmatrao je nemački oficir, poručnik Verner, zadužen za magacin vojničke opreme smešten u spremištu dobrovoljnog vatrogasnog društva. Umesto cisterni i velike ručne pumpe na točkovima, u šupama su sad bile uniforme, čizme, opasači…
Stražari i vojnici koji su mu bili podređeni bili su domaći Nemci banatski folksdojčeri. Jedino je on bio iz Nemačke, iz Lajpciga. Učitelj. O čemu da priča sa vojnicima sa kojima sem jezika nije imao ničeg zajedničkog? Po ceo dan nije ništa radio. Bilo mu je dosadno ovde. Jedino što bi ga razonodilo bilo je kad bi zasvirao violinu. Radoznalo je posmatrao gestakulaciju dvojice ljudi. Nije mogao da ih čuje.
„Vidi šta se to dešava napolju”, obratio se posilnom, „šta hoće taj čovek? Uostalom, dovedi ga”.
„Nudi se da očisti nužnik, gospodine poručniče”, u stavu mirno raportira posilni.
„O moj bože, baš svašta”, pomisli poručnik, „pitaj ga kako se zove?”, izgovori naglas.
„Kako se zoveš? Pita te gospodin poručnik”.
„Nikola”, promrmlja pognute glave, nerazgovetno, dugajlija.
„Kako?”
Nikola podiže glavu, a onda ni sam ne znajući kako, u trenutku mu izlete:
„Don Kihot”.
Poručnik Verner je prvo zaprepašten pomislio: Ovaj se šegači sa mnom, a onda pošto je odmerio od glave do pete čoveka pred sobom, pršte u smeh.
„Kaži mu da dođe sutra i obavi posao”, reče tumaču i nastavi da se smeje vrteći glavom.
Sutradan je nemački oficir doživeo novo iznenađenje. Posmatrao je opet kroz prozor nezgrapnog dugajliju kako sa dugačkom motkom na čijem je kraju zakačeno vedro obavlja ponižavajući posao i peva.
„Pa, on peva. Ne mogu da verujem”, govorio je Verner, „i to lepo peva. Baš ima moćan glas”.
Popodne, naredi poručnik posilnom:
„Isplati Don Kihota, ti znaš koliko to može da košta”.
„Gospodine poručniče, neće novac. Traži konzervu goveđeg gulaša”.
„Daj mu dve”, reče dobro raspoložen Verner, „i kaži mu da sutra dođe da počisti dvorište”.
Tako je počelo zaista neobično druženje poručnika Vernera i Nikole Burbuljevog. Nikola je u opštinu dolazio svaki dan, njegovo prisustvo postalo je uobičajeno. Čistio je kancelarije ili zimi donosio drva, radio sve što mu se naredi, a za uzvrat dobijao hranu. Nemci, folksdojčeri bili su zadovoljni. Mnoge poslove koje su do tad oni radili sada je obavljao Nikola. I poručnik je bio zadovoljan. Manje mu je bilo dosadno. Često je dežmekasti Švaba na violini pratio Nikolu dok je pevao banatske bećarce, a onda bi moćni galas Don Kihota umesto teksta pevajući izgovarao: la, la, la, ali je melodija bila prepoznatljiva. Pevao je Lili Marlen.
Više se poručnik družio iako nije znao jezik sa Nikolom nego sa podređenim nemačkim vojnicima, koji su pomalo zlobno komentarisali da je Don Kihot pronašao svog Sanča Pansu, aludirajući na izgled krakatog Nikole i debeljuškastog poručnika Vernera.
Tog dana dok su njih dvojica na kartonskoj tabli igrali mice, pljeskali se po ramenima posle svake partije i smejali, kad su se pred opštinom zaustavila tri crna policijska automobila, Nikola je prvi put video ozbiljnost na licu poručnika Vernera, dotad uvek veselog i spremnog za šalu. Do pred mrak su iza zatvorenih vrata poručnikove kancelarije o nečemu većali i dogovarali se policajci iz varoši i Nikolin nemački prijatelj poručnik Verner. Nešto se ozbiljno dešavalo. Nisu crni džabe došli. Onda su svi napustili kancelariju i zajedno otišli na večeru u obližnju kafanu.
„Kad budeš počistio hodnik, možeš da ideš kući”, obratio se Nikoli poručnikov posilni, zapalio cigaretu i upustio se u razgovor sa stražarem ispred kapije. Dok je praznio pepeljare, Nikola spazi spisak u nezatvorenoj fioci stola. Uhapsiti, pisalo je iznad niza imena.
„Završio sam”, javio se Nikola posilnom i pošao kući. Ovaj je samo odmahnuo rukom, ne okrenuvši se.
Policajci su zapenušili od besa. Dobro smišljena akcija hapšenja nije dala rezultata. Nikog sa spiska nisu te noći našli kod kuće. Ubrzo su otkrili razlog neuspeha.
Na leđima vezanih ruku, pred puščanim cevima, stajao je Nikola Burbuljev. Oko vrata mu je visio natpis: Špijun.
„Pali!”, naredio je poručnik Verner.
Seljani su se polako razišli, a policajci posedali u crne mercedese.
Dan pre nego što je krenuo na istočni front, poručnik Verner je napunio ranac konzervama i zakucao na vrata male belo okrečene kuće. Devojčice su pognutih glava stajale pored majke, a blizanci virili iza stola. Pored ranca ostavio je kofer sa violinom, pogledao je u oči crnom maramom povezanu Canu i na nemačkom rekao:
„Oprostite”.
