Od kako je, posle proterivanja Turaka iz Banata, počelo plansko naseljavanje ovog područja, carskim ukazom je propisano da u svakom naselju ima biti izgrađena crkva, opštinska zgrada, škola i birt. Ko je taj ukaz doneo nisam siguran, ali narod koji ovde živi sve odluke iz prošlosti pripisuje Mariji Tereziji ili Francu Jozefu. Pa neka ostane tako.
* * *
„E, fala Mariji Tereziji, što je taki zakon donela. Di bi mi danas sedili? Ajde kašte mi?”, te reči je izgovorio Iva kolar, dok je pod stolom češkao vunenom natikačom članak desne noge. „Bokte, izujedaše me noćaske komarci, nisam tren’o”.
„Di bi sedili? Pa opet o’de di i sad sedimo, na isto mesto. Srbin bi i brez naredbe otvorio kafanu. Jel nije debeli Jaša još za vreme Turaka držo mehanu di je sad Debeljača, pa po tim selo pos’e dobilo ime? Jel tako gazda Dobro?”, odgovori Ivi kolaru njegov pajtaš Draga, koji je bio iz slične branše, bio je tišljer, istovremeno traživši potvrdu za svoju tvrdnju od Dobrivoja, gazde kafane.
„Tako je”, potvrdi otežući gazda Dobra, „da donesem još vina?”
„Čekaj, nemoj još. Sa’će da se završi služba, pa će iz crkve da dođedu Đura pinter i tesar Kosta, oni su crkveni ljudi, ondak donesi al’ od onog, znaš kojeg, od preklanjske godine. I donesi jedan fićok dudinjare, bokte, evo nam ide Živa stolar”, završi tiradu Iva, koga su kad nije bio prisutan zbog uzrečice koju često koristi, umesto Iva kolar, zvali Iva bokte.
„Nemoj da žeđujemo, a šta ako ne dođedu do podne?”
„Pa kazo mi Đura: Dolazimo o’ma pos’e službe, čekajte nas”.
„A Đura ti siguran k’o vrbov klin. Drugo je Kosta. On kad obeća, nema vrdanja, još ako metne pod kapu… A, evo i’, stižu”.
„Dobar dan dobri ljudi”, pozdraviše trojku za stolom novopristigli Đura i Kosta.
„Bog vam dobro dao”, uzvratiše ovi.
„Se’te… baš kažem di bi mi sedili da nije Marija Ter…”
„Napolje pod lipu”, prekine u pola reči Ivu kolara, Kosta tesar, „da nisam ja opravijo građu za ovaj krov, i patos na koji stoji astal, sedili bi napolje pod lipu”, već je bio vidno pripit i crven u licu Kosta, pa kad završi zapeva bećarac: „Kućo moja bagremove grede, sve sam prod’o, prodaću i tebe…”
„Jal, pa di se ovaj već oždrljeko? Bokte”, šapatom Iva upita Đuru pintera.
„To ga drži od noćaske, svratijo sinoć kod kuma, pravo su odatle došli u crkvu. Celu noć su pili, al su zajtra jeli šunke pa se malkice ofrkestili. Al’ mu kum pos’e skomolo, pijo je rakije sa pevačkim društvom, u crkvu, gore na balkon, eno ga na tralje odgurali kući. Kosta se još dobro drži”.
„Donesi vina, Dobro”, zapovedi Kosta, „i naseci šunke i paradajzla. Kad je bal, nek je bal”.
„Jeste, tačno je. Da nije Koste sedili bi pod lipu na sokak, al’ bi i tamo pod lipu i o’de u kafanu pili šipak da nije mene. Ko je opravijo burad di gazda Dobra drži vino i rakiju? A? Ja! Đura pinter. Đura pravi najbolju burad u selo i celu okolinu. Burad dudovu, ‘rastovu, kace, čobanje… Ej mali! Idi za Krstu učitelja i nek ponese egede”, dovikne Đura cigančetu, Savi Ferkoviću koji se po vasceli dan muvao po birtu. Onda se okrene kafanskim drugovima, „slušaj ovamo! Svi mi živimo od drveta, danas Krsta ima da svira samo pesme u kojima se pominje drvo i drveće, takoreći drvene pesme”, i počne da nabraja: „bagren, breza, brest, bor, bukva, budzova, vrba, grab, glog, dren, dud, javor, jasen, jela, kesten, lipa, ora’, omorika, ‘rast, smreka, topola, šimšir… Ima još, al’ ne mogu sve da se setim”.
„Dosta, dosta…”
„Oj oraje oraje, ustaj mala zora je, ustaj mala zora sviće narani piliće…” i zatrese se kafana od pesama u kojima se pominje orah.
„Široko je lišće orovo, orovo, široko je lišće aj orovo. Pod njim majkin Jova bolovo, bolovo, pod njim majkin Jova aj bolovo”.
„Dobar i skup nameštaj se pravi od orahovine i kestena”, iskoristi pauzu posle ovih pesama Živa stolar, „i kundaci za lovačke puške od korena oraja, bokte”, ubaci se Iva kolar, „nego, ajde nam ti Živo i ti Drago objasnite razliku između stolara i tišljera? Mi smo kav iz grada, pa kav ne znamo”.
„Pa Živa pravi stolice, astale, krevete i ormare, urami po koju venčanu sliku i po varoši štipa gospoje i on je stolar“, počne da objašnjava Draga, a onda se umeša Živa, pa će ovako: „Naš bata Draga je tišljer, pravi: vrata, labrnjake, velike prozore, auzluke, poneku stolicu, astal, krevet, ormare ne zna da pravi i štipa reduše po selu kad su domaćini na njivu. Hi, hi, hi”.
„E za ovim se da piti”, uzvikne Kosta ljuljajući se i izvadi banku iz šarajtova da zadene učitelju Krsti među žice violine. Ovaj ga lupi gudalom po prstima. „Ne primam bakšiš. Nego ti gazda Dobro daj jednu kutiju od cipela pa nek novce meću u nju, a ja ću u Beogradu za te pare da kupim jedan globus za školu”, a onda nastavi, „’Ajde sad jednu, što vi kažete drvenu, po mom izboru. Ovo je pesma iz Šeste Mokranjčeve rukoveti. Slušajte”. Zacvili violina i učitelj Krsta pusti glas.
„Raslo mi je badem drvo tanko visoko, tanko visoko, pod njim leži hajduk Veljko s lepom devojkom, s lepom devojkom…”
Gazda Dobra je iznosio vino kutija od cipela se punila bankama, a pesme su se nizale.
„A šta kažete za ovu?”, upita Đura sa podignutom čašom, pročisti grlo i zapeva, „Peva pet’o, peva pet’o na dudu jalovcu, dopala se, dopala se devojka udovcu…”
„Škripi đeram, škripi đeram, ko je na bunaru, ko je na bunaru? Škripi đeram…”, nadovezao se Kosta.
„Alo! Stani. Pa di se tu spominje drvo?”
„Pa đeram je drven. Daj vina, Dobro!”
„Oj javore, javore. Ti si drvo najbolje…”, neko je započeo pesmu, a kad se završila opet će učitelj:
„Violine se prave od javora, telo i vrat, a gornja ploča od smreke. Najbolji majstori graditelji violina bili su iz Kremone u Italiji. Iz porodice Amati i Stradivari. A jel znate od čega su u to vreme u XVII i XVIII veku pravili žice za violinu? Nećete verovati, od mačijih creva”.
„Jel to bilo za vreme Marije Terezije? A?… Eh, ti Talijani. Prvo pojedu mačku pa od njeni creva opravidu žice za egede, bokte”, dobaci Iva kolar i zapeva raširenih ruku.
„Sagradiću šajku od suvoga kedra, a katarku od šimšira i svilena jedra…”
„Da nisi i kola pravijo od kedra?”, žacnu ga neko od drugara, u opštoj galami nije moglo sa sigurnošću da se kaže ko.
„Od kuvane bukovine glavčine, od duda spice i naplaci, od jasena lotre, od…”
„Znam, znam0, prekine ga Kosta, „nego da čujemo kako si ti doprin’o da sedimo u ovu kafanu?”
„Ti me pitaš, bokte?”, kobajagi će ljutito Iva, „pa da nije bilo mene, ti bi mor’o na leđa da doneseš svu građu i daske za patos za ovu kafanu, kolima koja sam napravijo je doneta ciglja za zidare, grožđe iz vinograda isto, na sonice, moje sonice, ja i’ izdeljo i sastavio, dovezo je gazda Dobra popu da osvešta kafanu, pa se popa opijo i sa Krstom pevo bećarac: Od kada je postala Evropa, nisu pili učitelj i popa. Jel treba još? Ima još: kuma, kad si ženijo sina, si voz’o u fijaker što sam ja s ovim rukama opravijo…”
„Dosta, priznajem, svaka čas’”.
***
Imali su vešte ruke svi ti majstori. Nisu doduše mogli da prave drvene dečake kao stari Đepeto Pinokia, a nije bilo ni dobre vile da dečake oživi, ali jedno je sigurno: bez njih je u to vreme život bio nezamisliv. A danas? Eto, u subotu se vraćam sa pijace i gledam, komšija ugrađuje PVC stolariju, kad sam stigao kući stavim u tiganj da se ugreju čvarci i iz plastičnog bureta izvadim kiseo kupus, ulicom tutnje kamioni i automobili, a na TV-u neka devojka svira na providnoj violini od pleksiglasa. Na mestu gde je bila kafana sada je kladionica, a pored u malenom kafiću omladina pije produženi espreso s mlekom. Šta da radimo, vremena se menjaju. Ostale su samo drvene pesme, pronašao ih ja sve na YouTube-u. Pesme su tu, ali nema ko da ih sluša.
