Išao sam od tezge do tezge po jerusalimskom bazaru. Gužva je bila velika uoči Pashe. Bazar prepun trgovaca, hodočasnika, običnog sveta, lopova… Žurio sam da nabavim neophodne stvari. Sin mi je ležao bolestan u vrućici već nedelju dana i sve mu je gore. Moram da pronađem Nazarećanina čudotvorca. Čuo sam da leči bolesne, vaskrsava mrtve. U nedelju je dojahao na magarcu. Tu je negde. Nagradiću ga. Dobiću dva zlatnika kad isporučim krst. Ova sekira je dobra. Evo i čekića. Konopac je dobro upleten… Ostao mi je samo jedan bakrenjak. Stomak je zavijao, upozoravao da ništa u njega nisam stavio već dva dana. Miris pečenja je mamio, đevreci se smešili nanizani na vrbovo pruće zategnuto iznad tezge…
„Smokve! Urme! Nar!”, nudio je uzvicima robu prodavac.
„Daj mi dve jabuke”, rekao sam i pružio bakrenjak.
Galama je ostala iza mene. Sin je ležao žmureći, a graške znoja su mu izbijale po čelu. Lepšu jabuku sam stavio pored uzglavlja, dok sam drugu halapljivo pojeo.
Od konopca sam u tri pokreta napravio ular i navukao ga na glavu magarenceta. Maslinova Gora je bila najbliže. Odabrao sam dobar čempres i sekirom ga oborio. Iverje je letelo na sve strane. Oblikovao sam dve grede. Dužu i kraću. Dleto je jaukalo pod udarcima čekića. Žleb sam pažljivo urezao, a onda upasovao grede u oblik krsta, izbušio dve rupe i sve učvrstio drvenim klinovima. Odahnuo sam i obrisao znoj sa vrata i čela. Na svojim tanušnim nožicama, magarence je na uskoj, krivudavoj stazi nesigurno koračalo pod teretom upravo napravljenog krsta.
„Evo, krsta koji ste poručili”, rekao sam slugi koji je otvorio zadnja vrata na gradskoj većnici. Bez reči mi je pružio dva zlatnika. Iza njegovih leđa se čula graja.
„’Ajde sklanjaj se, šta zveraš! Suđenje je u toku”, obrecnuo se službenik suda.
„A kome sude?”, upitao sam ne obazirući se na ton njegovih reči.
„Pa zar ne znaš za koga si napravio krst?”, čudio se on, „sude lažnom judejskom caru i razbojniku Barabi. Upravo raspravljaju kome će u čast Pashe da poštede život”.
Stiskao sam u šaci dva zlatnika i požurio da potražim Isusa Nazarećanina.
Provlačio sam se kroz svetinu ispred sudnice.
„Da li znate gde bih mogao da nađem čudotvorca iz Nazareta?”, raspitivao sam se.
„Na Golgoti”, smejao se jedan odrpanac „osuđen je na smrt”.
„Ma otkud”, rekoh, „sudi se Barabi i lažnom judejskom caru”.
Svetina zaurla. Na vratima većnice se pojavi čovek koji je posrtao pod teretom krsta na leđima. Na glavi je nosio krunu od glogovog trnja.
Potrčao sam kući. Sin je ležao pogleda uprtog u nebo. Lice mu je krasio blaženi osmeh. Sklopio sam mu oči i na kapke stavio dva zlatnika još vlažna od znojavih ruku. Jabuka, crvena i jedra stajala je na istom mestu.
