Rodio se dan. Tek što su utihnuli prvi petlovi. Rosa je bežala sa lišća i povijenih vlati trave pred treperavim zracima tek izašlog sunca. Na brežuljku koji kao da lebdi u jutarnjoj izmaglici nazirala se žuto obojena kuća, dugačka u nedogled. Dvojica dečaka u kratkim pantalonama, gazeći vlažnu travu dok su im se pramenovi magle motali oko nogu, uputiše se ka kući. Radoznalo su virnuli kroz odškrinuta vrata. Dečaci su bili približnih godina, možda oko pet ili manje. Jedan malo krupniji, oprezan, drugi činilo se kuražniji, koji je jedva dohvatio kvaku od kovanog gvožđa, tešku, veoma veliku spram njegove šake.
„Hajdemo unutra”, prozbori onaj koji je držao kvaku, češkajući upadljivi mladež na desnom obrazu.
„Idi prvo ti”, uzvrati krupniji dok je pomalo plašljivo posmatrao ono unutra preko glave druga. Mališan sa mladežom gurne vrata, a onda pošto se ona ne pomeriše ni malo, porebarke se provuče između dovratka i zaglavljenog krila, pogleda uperenog u unutrašnjost. Onaj drugi, manje hrabar, odustane posle neuspelog pokušaja da i on na isti način uđe, šireći ruke u znak nemoći.
„Hajde, šta čekaš?”, pozove ga dečak iznutra ne samo rečju, nego i rukom.
„Ne mogu da se provučem”, poluglasno mu odgovori ovaj pred vratima, kao da se plaši da ljudi koji su unutra ne počnu da ga grde zbog drskog pokušaja da uđe. Međutim, niko nije obraćao pažnju na njega, sem druga koji ga je još jednom gestom pozvao. Onda, dečak sa mladežom, kad je video da debeljko ne ulazi, slegne ramenima i uputi se niz dugačak hodnik. Radoznalo se osvrtao, pa izdužio vrat i pokušao da dogleda završetak hodnika duž koga su se s jedne i druge strane nalazila vrata kroz koja su neprestano ulazili i izlazili ljudi, žene, deca, starci… Kad dospe do prvih vrata s leve strane dečak sa mladežom, zastane, pogleda u unutrašnjost prostorije, a onda ushićen onim što je video unutra, uđe. Sve to je posmatrao drugi dečak, onaj koji je ostao napolju, pa spazivši izraz lica svog drugara, ponovo pokuša da prođe kroz uski prolaz, ali bezuspešno. Onda se osvrne ne bi li pronašao neka druga vrata ili bilo kakvu mogućnost da se i sam nađe u zgradi, ali sem tih jednih vrata nije bilo drugih otvora. I levo i desno video je samo žuto obojen zid. Potrča levo i na takođe žuto obojenom zidu iza ugla, ugleda niz prozora. Još pun nade trčao je ispod njih, zastajao, dizao se na prste, poskakivao, ali uzalud. Bili su previsoko, van njegovog domašaja. Pokušao je da se uzvere uz ispupčenja na fasadi, no sve što je uspeo bilo je da odere kolena i raskrvari jagodice prstiju. Krenuo je duž zgrade pogleda uperenog u prozore, osluškujući zvuke koji su dopirali iznutra, već se mireći sa saznanjem da neće uspeti da pronađe način da i sam uđe. Različiti zvuci stvarali su u njegovoj glavi slike koje su se poput prizora u kaleidoskopu smenjivale svakim njegovim korakom i novim zvukom koji je izazivao nove i nove slike. Čuo je glas učitelja i graju dece, onda jasne zvuke mladalačkog smeha, pesmu kroz širom otvorena okna, zatim prigušenu, ali dovoljno jasnu prepirku kroz zamandaljene prozore. Koračavši dalje čuo je zvuk klavira, zatim pijano podvriskivanje nekog veselog društva, onda jecaj jedva čujan, neke usamljene žene…
Ispočetka je bio obasjan suncem, potom je koračao po požutelom lišću koje je nekakav već hladan vetar kovitlao, a onda beše zasut krupnim belim pahuljama. Izgubio je pojam o vremenu. Napokon je dospeo do kraja zgrade, a da nije mogao da bude siguran da li je prošlo pola sata, pola godine ili pola veka, od kad se razdvojio od druga. Nastupio je sumrak. Iza ugla je začuo glasanje sove. Da, bila je to sova. Čučala je na simsu iznad vrata koja je dečak ugledao kad je zakoračio iza ugla zgrade. Vrata se otvoriše. Kroz njih nesigurnim, drhtavim korakom, pomažući se štapom, izađe starac i uputi se ka crnim zastakljenim kočijama ispred kojih su nestrpljivo trupkala dva upregnuta vranaca ukrašena crnim perjanicama. Starac je zastao na trenutak, osvrnuo se, a onda odmahnuo rukom kao neko ko je nemoćan da išta promeni i nastavio prema kočiji. Na desnom obrazu imao je mladež. Preneražen, dečak zausti da pozove starca, a onda zaneme kad mu pogled pade na sopstvene ruke. Koža na nadlanicama bila je izborana i prekrivena spletom plavkastih ispupčenih vena. U očajanju pokri lice rukama i zatetura se. Okrenuvši se, poče da korača, onda ubrza korak i na kraju poče da trči, da beži od malopeđašnjeg prizora. Uskoro se kao u magnovenju nađe pred vratima sa početka priče. Opet je bio dečak u kratkim pantalonama. Vrata su bila otvorena i on radoznalo zakorači. U život.
