Priča prva: Kere
Izbegavanje kerova po Vojlovici u gluvo doba? Šta da vam kažem – ne preporučujem. E, ali šta ćete kad me muka naterala da te noći sednem na bajs i otpedalam po pančevačkoj periferiji, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Iskreno, nisam ni razmišljao o kerovima, dok nisam čuo prvi lavež. Znaš onaj zvuk kad ti srce zastane i shvatiš da si možda napravio lošu procenu, al’ nema više nazad – krenuo sam, sad moram da idem do kraja.
Vojlovica noću, da se razumemo, nije baš najpitomije mesto. Pogotovo ne u dva ujutru, kad nema ni auta, ni ljudi, samo ti i zavijanje pasa koje se razleže ulicama kao potmuli odjek iz horor filma. Bio je neki mršavi mrak, jer su bandere osvetljavale ulice tek toliko da vidiš senke. A te senke bile su nekako preduge. Kao da se sve izdužilo u tajm-autu realnosti. Više sam razmišljao o tome kako da izbegnem neku rupu na putu, nego o čoporu koji mi je, kako se ispostavilo, disao za vratom.
Bili su tamo, na ćošku od parka. Prvo jedan, pa još dva, i tako redom, dok nisam skontao da je celo društvo izašlo iz svog pritajenog brloga, i da sam ja, na svom vernom bajsu, glavni glumac u njihovom noćnom programu. Ne znam da li ste ikad pedalali brzinom svetlosti, ali ja jesam. Srce mi lupa, noge mi gore od naprezanja, ali nema stajanja. Kerovi su rešili da testiraju moju izdržljivost i snalažljivost.
Onda je krenulo pravo kaskanje. Prvi kreće iz mraka, prati me, laje, a ja već znojav, preispitujući sve odluke donete do tog momenta. Nema šanse da ih sve zaobiđem, pa mi pade na pamet da probam ono što sam video u filmovima – skretanje u zadnji čas. Kao da vozim motor na trci, zalomio sam desno kod groblja, time eskivirajući čeoni sudar sa pravim džukcem koji je hteo da me pokida. Taman sam mislio da sam pobegao, kad odjednom ispred mene izlazi još jedan. Al’ ovaj je, braćo, bio pravi šef – ogroman, sa pogledom kao da me merka za večeru.
Krenem da pedaliram brže i mislim se, šta mi drugo preostaje? Oni ubrzavaju, ja ubrzavam podjednako. Vetar šiba, ulično osvetljenje iza mojih leđa postepeno jenjava, a lavež postaje sve glasniji. Noge i gležnjevi rade mi kao mašine, ali kerovi me ne puštaju. Gledam kako da ih se otarasim, a znam da ih ima još kad prođem duž groblja. Tamo obično čuče oni najgori.
Probijem se kroz groblje, već mislim da ću izvući živu glavu, kad još jedan ker preseče mi put. Nemam kuda dalje. Prva misao mi je bila: pravo u njivu. Sve su opcije potrošene. Skrenem oštro desno, zaronim u crnu zemlju i počnem da riljam. A njiva pusta! Sva sreća da nije bilo nikakvog rastinja, pa sam mogao da pedaliram po brazdama. Ništa nije raslo tog novembra, ni trunke života, samo mrak i blato, sve ogoljeno, zima pojela sve što je moglo da nikne. Bilo mi je teško da guram kroz glib, ali kerovi su me najzad ostavili na miru. Valjda im je postalo jasno da me kroz njivu ne mogu stići.
Vozim tako kroz tamu, čuje se samo škripanje lanaca i šuštanje suve zemlje pod točkovima. Daleko iza mene, lavež se postepeno gubi i utihnjava, dok jednog trenutka nije ostala samo noćna tišina. ‘Ajde, rek’o, izvukao sam se… Sve dok nisam stigao do kuće, nisam prestao da pedaliram. Ušao sam u dvorište, zatvorio kapiju i naslonio bajs na zid. Srce je tuklo kao ludo, ali bar sam bio na sigurnom.
Priča druga: Starija gospođa
Vozim bicikl kroz Vojlovački park, već je kasno, negde oko deset uveče. Noć je mirna, staza pusta, tek poneka ulična lampa baca bledosmeđu svetlost na mokar asfalt. Vetar lagano šiba krošnje drveća, pravi prijatan šum, a mene umor polako sustiže. Mislim kako ću brzo stići kući, da se konačno opustim.
I taman kad pomislih da je sve savršeno mirno, ugledam siluetu na stazi. Starija žena, sporo hoda, tačno posred puta. Gleda ispred sebe, ali deluje izgubljeno. Nikakvog skretanja ni sa jedne strane, kao da je park samo njen, a svi ostali – moraju da se prilagode.
Prvo lagano zvonim, čisto da je upozorim na svoj dolazak. Zvuk zvona se jasno čuje, ali nema reakcije. Pomislim da nije čula, pa zvonim opet, ovoga puta duže i glasnije. Ništa. Ona i dalje nastavlja svojim tempom, kao da ne postoji niko osim nje u toj tišini.
Približavam joj se sve više i više, već u sebi razmišljam kako da je zaobiđem. Zvono zvoni po treći, četvrti put – kao da radim u cirkusu, ali žena ostaje nepokretna. Potpuno ignorisanje. Shvatam da više nemam vremena – staza je preuska, prostor za manevar sve manji, a ona bukvalno stoji kao spomenik na sred puta.
Odlučim da probam da je zaobiđem s leve strane, taman da izbegnem kontakt. Ali kako skrećem, guma bicikla hvata mokru stazu i počinje da proklizava. Pokušavam da zadržim ravnotežu, ali već je prekasno – bajs se izmiče poda mnom, a gravitacija odrađuje svoje.
Dok se ja već nalazim u slobodnom padu, ona najzad primećuje da se nešto dešava. I naravno – kreće panika. Njeno urlikanje probija noćnu tišinu parka. Glas joj je toliko jak da bih pomislio da je došlo do neke ozbiljne katastrofe.
Dok ležim na mokroj stazi, blatnjav i s ogrebotinama koje me snažno peku, ona stoji nekoliko koraka dalje, nepovređena i netaknuta, ali se ponaša kao da sam je direktno ugrozio. Glas joj odzvanja:
„Mladi danas, nikakve kulture! Divljaci, samo jurcaju! Šta da sam pala?! Šta da me ubiješ tim biciklom?”
Još uvek ležim, pokušavam da dođem do daha, dok me njene reči zasipaju kao kiša.
„Nema ni poštovanja, ni obzira! Šta rade vaši roditelji, kako vas to vaspitavaju?!”
Pokušavam da ustanem, ali bol u ramenu i kolenu mi to otežava. U međuvremenu, ona se sve više razgalamila, kaže da će da zove policiju.
„Nek neko konačno nauči ove mlade pameti!”, govori dok podiže glas kao da se obraća celoj ulici, iako tu nema nikog osim nas dvoje. Pogledavam oko sebe, u pokušaju da procenim koliko je sati, i koliko brzo mogu da odem odatle. Podignem bicikl, sav blatnjav i oštećen, a ona i dalje stoji na stazi, nastavljajući svoju tiradu o tome kako je svet danas užasan, kako je nekad bilo bolje, i kako su mladi nekulturni. Njene reči prate me dok se polako udaljavam iz parka.
Stižem kući, naslanjam bicikl na zid i gledam svoje ogrebotine. Pomišljam kako sam izbegao najgore, ali apsurdnost cele situacije ostaje. Vojlovica, u svom punom sjaju, ponovo me podsetila da je obična noćna vožnja, ovde sve samo ne obično iskustvo.
