Lokomotiva, crna i ogromna, huktala je povremeno se oglašavajući kratkim piskom. Svuda okolo dok oko dopire belela se ravnica pokrivena snegom. Tek tamo, u daljini, belina se neosetno pretapala u sivilo neba bez da si jasno mogao da prepoznaš liniju horizonta. Drveni telefonski stubovi su ravnomerno uskakali u okvir prozora. Dečak je u mislima prebrojavao stanice. Crepaja, Debeljača, Kovačica, Padina, Samoš, Jarkovac. Prve pahulje su počele da lelujavo, gotovo lenjo, padaju na jučerašnji sneg. U vagonu je bilo prijatno i toplo.
„Dokle putujete?”, upitala je majku dečaka žena u šarenoj, neobično širokoj suknji, povremeno sklanjajući pramen kose koji se izvukao iz punđe.
„Idemo u Jarkovac. Ja sam Jarkovčanka udata u Crepaji.”
Na trenutak zaćutaše, a onda žena u širokoj suknji gledajući kroz prozor reče:
„Počeo je da duva. Sigurno je napolju jako hladno”, i pritisnu prst na staklo prozora. Pod jagodicom poče da se otapa led koji je u uglu prozora formirao providnu arabesku. Majka dečaka, sleže ramenima i pomilova devojčicu koja se šćućurila na drvenoj klupi. Zaćutale su. Na klupi unakrst od njih, četvorica muškaraca pokupiše špil karata kad voz poče da usporava. Jedan od njih se nakloni, osmehnu i reče:
„Visont latašra, moje dame”, kožna torba koju je držao u ruci mirisala je na slaninu i crni luk. Voz se uz škripu zaustavi. Debeljača, pisalo je na staničnoj tabli. Devojčica je zadremala.
Žena u širokoj suknji ponovo započe razgovor.
„Dvaput nedeljno putujem za Beograd. Spremam stanove. Po vrućini, po kiši, po snegu. Moj Janko kaže: Ne moraš Zuska! Nećemo da umremo od gladi. A ja hoću, moram, svaki dinar dobro dođe.”
Sneg je padao sve gušći i nošen vetrom navaljivao na staklo prozora. Na sledećoj stanici u Kovačici, mašinovođa izađe iz lokomotive i dugo je pred staničnom zgradom o nečemu raspravljao sa otpravnikom vozova. Uz lak trzaj kompozicija krenu. Umirujuće kloparanje točkova se mešalo sa urlicima vetra. Dečak se priseti pesmice koju su učili u školi: Vetar duva kao lud, a Neda se smeje, mama kaže on je svud putem cveće seje… Rešetkaste drvene barijere nalik tarabama duž pruge do vrha su bile pod snegom. Sumrak je zaogrnuo sivilom ravnicu.
„Ne možemo dalje”, obavestio je kondukter putnike na stanici u Padini, „pruga je zavejana. Mašina će da greje vagone do jutra, ko hoće može da pređe u staničnu čekaonicu. Od Zrenjanina su krenule ekipe za raščišćavanje. Čim se situacija normalizuje, krećemo dalje.”
Žena zabrinuto prigrli dečaka i devojčicu.
„Ne brinite se”, obrati se ženi saputnica u širokoj suknji. Pođite sa mnom. Prespavaćete u našoj kući. Mesta ima. Voz sigurno do jutra neće moći da nastavi put.”
U kući je bilo toplo.
„Evka moja, pođ sem” poče Zuska slovački, pa nastavi srpski, „pozdravi se sa dečkom i devojčicom, oni će prespavati noćas kod nas.”
Dečaku zastane knedla u grlu. Ovakvu lepotu još nije video. Krupne plave oči i plave kike koje su padale na ramena oduzeše mu dah. Ova devojčica je bila lepša od njegove sestre. Kad ga je Evka pogledala, pružajući mu ruku, smeteno je oborio pogled. Brojao je šare na krpari koja je bila prostrta po podu. Seća se da se igrao dominama, dok su Evka i njegova sestra presvlačile lutke. Često je krišom bacao pogled prema njima, a uvek bi ga stidljivo spustio kad bi mu se Evka osmehnula. Evku je sanjao cele noći. Njen osmeh, oči, zlatastu kosu. Tog jutra je odlučio. Kad poraste oženiće se Evkom.
* * *
Eh što ti je sudbina. Nije se junak naše priče oženio Evkom, niti ju je video ikad više. Sreo je puno žena u životu. Ženio se tri puta. Prva žena mu se zvala Dušanka, druga Eržika, treća Speranca. Naučio je mađarski i rumunski… srpskom je podučavao sve svoje žene jer se jezici najbolje u krevetu uče. Mada i sad poneki put sanja krupne, plave oči, nikako da mu se ostvari želja iz detinjstva. Ostade zavejana u dalekoj prošlosti, valjda. Ali ko zna, nikad nije kasno. Naučiće on i slovački, siguran sam. Jer žena je puno, a on je vazda željan lepote.
Crepaja, 7. jul 2021. g.
