Negde polovinom marta kad je u Srbiji već proglašeno vanredno stanje čitajući elektronsko izdanje Blica iskoči mi prozorčić sa pozivom da se pretplatim na Blic premium ako želim da nastavim da čitam članak u celosti, u protivnom moći ću da otvorim ukupno pet tekstova dnevno a ostale da vidim samo kroz naslov i prvi pasus. Cena oko šest dolara mesečno, a za te pare mogu da čitam i štampano izdanje veče pre nego što izađe u Srbiji, NIN i Blic ženu. Suprug i ja imamo naviku da čitamo Blic pa stoga odlučismo da se pretplatimo. Primetim ja unazad par nedelja kako sam prijatno iznenađena kako Blic objektivno izveštava o celoj situaciji u Srbiji, kritikuje vlast, totalno realno prenosi šta se dešava u bolnicama, na ulici, objavljuje aferu Krušik u nastavcima i ja pomislim kako je najzad neko skupio m*** i rešio da osvetla obraz novinarima dnevnih listova od čijih naslovnica mi se blago rečeno povraća.
Elem, ovde u Kanadi, ne gledam srpsku televiziju iako imam IPTV, ali zbog vremenske razlike i jednostavno nedostatka vremena u toku dana dok sam zauzeta sa decom ne stižem da pogledam emisije koje me zanimaju, pa onda čekam da osvanu na Youtube-u i onda ih gledam uveče, kad su klinci u krevetu. Zoran Kesić i Olja Bećković su uglavnom oni čije emisije pratim i u čije izveštavanje ne sumnjam, a realno Kesić me i nasmeje do suza. Informacije o realnom stanju dobijam još i preko Viber grupe od drugarica i od sestre, koja je igrom slučaja trenutno u Pančevu. I tu dolazimo do poente ovog mog pisanija. Pijuckam ja tako ujutru moj čaj dok klinci spavaju i iščitavam preko 300 poruka na našoj Viber grupi, u Pančevu je već podne tako da su se moje žene već raspisale. U pauzama iščitavanja otvaram Blic na laptopu i na naslovnoj strani prva vest: „KAD FIKUS MUTIRA U JASTREBA Profil premijerke ili šta se krije iza njenog nenormalnog truda u izgradnji VUČIĆEVOG KULTA LIČNOSTI” (velika slova su bila i u Blicu, bukvalno sam prepisala sa sajta). Naslov prati slika zagrljenog predsednika i premijerke. Pomislim da mi se povraČa, ali naslov obećava pa otvaram ostatak teksta i posle dobrih 5-6 minuta završavam čitanje podužeg, odlično napisanog teksta i vraćam se na Viber grupu i šaljem screenshot naslova vesti i pišem ženama da preporučujem da pročitaju. „Nema na naslovnoj, kaže Dana, daj link”. Copy-paste, done. „Nema bre, vidi šta mi izađe”, piše Dana i šalje screenshot nepostojeće stranice. I onda, znate ono kao u filmovima kad glavnom glumcu sine misao pa onako krenu da mu se ređaju slike u glavi i slažu kockice i sine mu ko je ubica? E tako sam se je osećala. Afera Krušik; portret Vulina, Vučićevog vojnika skromnog talenta; Da li smo uz policijski čas dobili i partijsku policiju koja će da se obračunava sa protivnicima vlasti; Vučić nam ne da ni krug oko drveta, dere se na sve bez partijske knjižice dok se SNS funkcionerčići šetkaju; itd, naslova na pretek.
Ne budem lenja, lupim screenshot na facebook i zamolim prijatelje da probaju da nađu članak. Jok. Njet. Ne da može. Niko iz Srbije. Dijaspora only. Oni zaintrigirani i mole me da screenshot-ujem ceo članak. Nema problema. I to me dovodi do ove moje potrebe za pisanjem svega ovoga (kad već Kosta nije hteo a lepo sam ga zamolila, hehe).
Pa da li je ovo realno ljudi moji?! Da li hoće neko da mi objasni zašto ja u Kanadi i uopšte ljudi u dijaspori (pod uslovom da su platili pretplatu) mogu da budu udostojeni realnog novinarskog izveštavanja situacije u rodnoj nam grudi, a žitelji te iste zemlje ne? Mi smo daleko pa nismo „opasnost” po vlast?! Ustvari jesmo opasnost ako usred pandemije poželimo da se vratimo u Srbiju i NAMERNO zarazimo hiljade stanovnika, jer smo tobože svi zaraženi virusom, a nauživaćemo se besplatne zdravstvene zaštite. A sa druge strane jako smo poželjni ako teško zarađene dolare i evre potrošimo kad dođemo na odmor jednom godišnje. Ej bre!
I stvarno sam htela da napišem tekst o tome kako je trenutno u Kanadi kad mi je Redakcija sajta Pančevo Si Ti poslala mail sa molbom/predlogom pre mesec i više dana i stvarno sam htela da Kosta ovo sve sroči umesto mene jer ja kao nemam vremena ali eto, u jednom dahu ispisah sve ovo pa ako mi neko da odgovore na ova moja manje više retorička pitanja opet super.
I za kraj pitam ja dragog mi supruga da pročita ovo i da mi mišljenje pre nego što kliknem send i znate šta mi on kaže? Kaže: „Pa ti stvarno hoćeš da te ne puste u zemlju ako uspeš da odeš na leto?!”
E neka. Da vidimo i to.
Za one koji me ne znaju, rođena sam Pančevka, živim u Kanadi već deset godina i jako me se tiče šta se dešava u Srbiji bez obzira što trenutno ne živim tu.
