A lepo je kaz’o prandeda da ne rušimo tu furunu. I šta sad? Sve moraš da kupiš. Drva i ugalj… a im’o sam punu avliju tuluzine, šapurina, šta god ’oćeš.
U Banatu se živi od zemlje i na zemlji. Ništa bez zemlje nema. Čerpić, cigla, crep pa kuća. Sve se pravi od zemlje. U kući furuna. U furunu šta god ’oćeš. Drvo, šapurine, tuluzina, slama… sve može. A iz furune lebac. Mekan ko duša, mirišljav i dugo taje tako mekan. Kuća topla, a mi svi oko furune. Deda iza, na banak. Njemu uvek zima pa tamo i spava. Mi deca se poređamo na mali banak il’ na klupu pa leđa nuz furunu, milina. A gore na furuni poređadu se mačke. Tamo je najtoplije. Znaju mačke di je lepo.
Ja zajtra založim snop tuluzine, majka dok kuva ručak doda kotaricu šapurina i još jedared kad se smrkne i mirni smo celu noć. Soba čista, a u kujnu, di se loži, ionako se furt nešto unosi i iznosi. Jedared il’ dvared nedeljno peče se lebac. Majka onda umesi i one fine lepinje, a kad ima onih sitnih čvaraka opravi i tenjenice.
I eto sad ću da kupujem drva, ugalj, pa lebac kod pekara zoto što mi nemamo di da ga pečemo. A dal’ ćemo da se ugrejemo? Ima svaku noć da sanjam tu furunu.
