Svakodnevno se suočavamo sa manje-više komplikovanim problemima, nekad ih rešavamo, a nekad ne. Tu sposobnost nosimo u genima, ali smo je i razvijali i trenirali tokom života pa smo utoliko sposobniji da se izborimo sa nedaćama. Suočavanje sa problemima podrazumeva odgovornost, ali ako neko to nije u stanju, onda mora da se snalazi drugačije.
Najjednostavniji i najjeftiniji način (bar za prvo vreme) da se izbegne odgovornost je da se laže. E sad, neko laže da bi izbegao problem, a neko da bi ga rešio. Postoji i ona treća vrsta lažova koji lažu da bi nekome skrenuli pažnju na sebe i da bi bili zabavni. Oni su sasvim bezopasni.
Ovde je reč o Garinči, simpatičnom, snalažljivom i spretnom lažovu. Zvao se Dragoljub, a od malih nogu je dobro igrao fudbal pa su ga nazvali Garinča po slavnom brazilskom fudbaleru.
Brz, eksplozivan, odličan dribler i kao takav sjajan individualac, ali nije uvek mogao da se uklopi u kolektiv. Treneri su ga voleli jer je bio dobar i odan drug, uvek pozitivan bez obzira na teške okolnosti u klubu za koji je igrao, i na njegov ne baš lak život u oskudici. To je bilo vreme naivnog amaterizma, niža liga bez privilegija i novca. Igrali su radi prestiža, za neku lokalnu prolaznu slavu i iz ljubavi prema fudbalu. Ljudi u klubu jedva bi uspevali da sakupe nešto novca za troškove odigravanja utakmica, za prevoz kada se gostuje u drugom selu ili gradu, ali bi za igrače malo ostajalo tako da su morali sami da se snalaze za neki sendvič i piće usput. Retko kad bi na gostovanja odlazili iznajmljenim autobusom, češće bi to bilo privatnim automobilima samih igrača koji su bili svesni da će sa nadoknadom troškova ići teško, ali su bili spremni za tu žrtvu samo da bi igrali.
Tako su jednom rešili da se počaste vraćajući se sa gostovanja na kome su uspeli da pobede. Sakupili su nešto novca, svratili u poznatu kafanu pored puta i naručili piće. Sala je bila prostrana, imali su i solidnu hranu i živu muziku. Bilo je rano veče, konobari su užurbano spremali prostor za neki događaj. Deo sale je već bio odvojen od ostatka redom povećih žardinjera sa nekim žbunastim biljkama i tamo su aranžirali stolove kao za neko slavlje. Ubrzo je sala počela da se puni, muzika se lagano uštimavala, a deo fudbalske ekipe iz jednog auta je tada odlučio da nastavi put. Društvo iz drugog automobila u kome je bio i Garinča ostalo je i naručilo još jedno piće. Kada se sala skoro napunila, nekim momcima iz fudbalskog tima na gostovanju postalo je neprijatno, osećali su se kao višak, znali su da ne pripadaju tu u ovom trenutku, znali su da to nije njihova zabava. Ali Garinča ih je smirivao dajući rukom znak da ostanu tu, a on se okrenuo ka ljudima za susednim stolom sa druge strane improvizovane ograde i upitao:
– Je li, a šta se to ovde dešava, kakvo je ovo slavlje?
– Ma, nije slavlje. Momak ide u vojsku. Ovo je „oproštajno veče” pa došla rodbina i prijatelji…
– Pa ja bi rek’o… a gde ide?
– U Niš, reče čovek.
– U Niš! Stvarno? Pa što ne kažeš. A u koju kasarnu? I čovek reče neko ime na šta je Garinča oduševljeno poskočio sa stolice i glasnije izgovorio:
– Ej, pa tamo je moj stric komandant kasarne. Pukovnik. Možda bi mogli nešto… a?
Svi koji su sedeli u blizini okrenuli su se ka njemu i ućutali, a Garinčin sagovornik ustade, ode do nekog starijeg čoveka i reče mu nešto na uvo. Ovaj pogleda Garinču i pozva ga kod sebe. Kada se vratio za sto mangupski je namignuo i mirnim glasom samo procedio: „Sve je u redu” – i prstom pozvao konobara.
Svi su ćutali jer su znali da ovaj nema strica, a pogotovo ne nekoga ko je vojno lice visokog čina. Stiglo je piće, hrana… kolače i muziku su odbili. Nekoliko puta su im nazdravljali, Garinča je razgovarao sa nekim momcima, popio nekoliko pića čega su se ostali plašili, jer su znali da ovaj voli da potegne i da mu se jezik tada itekako razveže. Ostao je ipak pribran i valjda kada mu je bilo dosta, vratio se za sto, rukom dao znak da se polazi i mahnuo ka drugom kraju sale.
Ćutke su ušli u auto i ubrzano se udaljili. Tek kad su bili na bezbednoj udaljenosti svi su u glas graknuli na Garinču: Ti nisi normalan!!! Ovaj ih je umirivao, rekao je da to nije ništa, da jeste malo slagao, ali da ništa loše nije uradio, da je momak dobar i da će se tamo snaći i bez nekog pukovnika, a da smo se mi baš lepo najeli i napili i šta fali… to ste i hteli. Eto vam.
– Pa dobro, šta si uradio da ti poveruju – pitali su ga drugovi?
– Ništa posebno. Samo sam tražio da mi daju papirić sa imenom i prezimenom momka koji ide u vojsku i rekao im da će ga tamo naći taj pukovnik. Al’ njemu to ne treba, dobar je momak, pa sam papirić bacio.
Garinča je odavno prestao da igra fudbal. Nema para, loše živi, ali se ne žali. Snalazi se nekako. I dalje je simpatičan i dobronameran lažov koji laže samo decu i ženu ponekad. Kao i svi mi.
