Najlepše je sanjariti ležeći na leđima zagledan u nebeski svod. Plavo prozirno nebo i poneki oblačak, crne tačkice ko zna kojih ptica koje se jedva pomeraju u jatima ili pojedinačno, rasute kao zvezde noću i ti u tom beskraju. To je sve što je potrebno da maštaš otvorenih očiju. Ako sanjariš žmureći, onda ti ne treba ništa. Dovoljno je da zažmuriš. To možeš da radiš na bilo kom mestu, sedeći u gradskom prevozu, ležeći u krevetu ili stojeći u redu u pošti. Pokušavao sam na sve nabrojane načine, i više od toga, da doprem do tvog srca, ali uzalud. Sve slike bi se raspršile pred tvojim nemilosrdnim NE ponovljenim toliko puta. Onda sam odlučio da ukradem tvoje neosvojivo srce. Ponadao sam se da ću to uspeti dok spavaš. Prozor je bio otvoren. Opkoračio sam nizak ram i razgrnuo zavesu. Sledećeg trenutka sam se našao u tvojoj sobi. Po njoj se širio čudan miris. Miomiris sna kojeg si sanjala. I osmeh na tvom licu je to govorio. Lepo sam video u polumraku da ti se usne smeše dok si grlila jastuk. Ležala si na boku, pokrivena lakom čaršavom. Da li si bila gola, ne znam. Voleo bih da jesi. Desna noga savijena u kolenu virila je otkrivena do pola butine. Došao sam u iskušenje da je pomilujem, izljubim celom dužinom, ali sam odustao plašeći se ponovnog NE, ako se probudiš. Opet sam se zagledao u tvoje lice. Usne su se lagano micale, ali na njima nisam čitao svoje ime. Pogružen, okrenuo sam se i na prstima pošao ka prozoru, a onda se vratio i ipak ti pomilovao nadlanicom golu nogu i spustio lagani poljubac na tvoj obraz. Promeškoljila si se u snu i nešto nerazgovetno promrljala i dalje se smešeći. Da li dobro čujem? Prestojao sam nepomičan još čitav sat očekujući da ponoviš tu jednu reč za koju mi se učinilo da si izgovorila. Da li mi se učinilo, ili sam zaista čuo da me zoveš onako kako me je samo majka zvala? Sad si spavala na leđima ne pomerajući se. Da li da te probudim? Da legnem pored tebe, da te zagrlim? Ne. Strah od neuspeha, od još jednog tvog NE bio je jači.
Otvorio sam oči. Glasna muzika i zagrljaj mog druga sa kojim delim klupu, vratili su me u stvarnost. Sedeli smo u Evropi u bašti. Oko našeg stola stajali tamburaši i svirali samo nama. Čuo sam sa jedne strane begeš, sa druge strane kontru, a u sredini iza mene čelo. Primaši, oznojani, pevali su ispred nas Tiho noći moje zlato spava… A bila je tiha i lepa noć. Bacio sam prvu čašu…
Sutradan na velikom odmoru, mahnula si mi. Prišao sam, još uvek mamuran, žvaćući žvaku koja je donekle suzbijala kiselkast miris noćas popijenog alkohola koji se osećao pri svakom izdisaju.
„Sanjala sam te noćas”, rekla si za mene potpuno neočekivano. Navikao sam da na sva moja nastojanja da ti se približim odgovaraš odbacujući bilo kakvu mogućnost da se to desi. A onda si dodala još i onu reč kojom me je samo mama mazila.
„Sanjala sam te”, nastavila si gledajući me ispitivački i sa nekom dosad nepoznatom nežnošću u pogledu „kako neodlučan stojiš pored mog kreveta i hoćeš nešto da mi kažeš. A onda si se bez reči okrenuo i otišao. Čudan neki san, zar ne?”
Hteo sam da te podsetim na sva tvoja prethodna odbijanja, ali se predomislih i samo izgovorih:
„Da, čudan.”
„Probala sam danas matursku haljinu”, nastavila si smešeći se, „super mi stoji, uostalom videćeš.” Onda si malo zastala i sa prizvukom iščekivanja izgovorila. „Hoćeš da mi budeš pratilac na maturskoj večeri?”
„Hoću”, kratko sam odgovorio i sasvim neočekivano i sebi samom te poljubio u obraz.
Crepaja, 20. januar 2021. g.
