Ko bi pomislio da će tako da završi? Visok, snažne građe, čak malo i podgojen, uvek pažljivo obučen. Ne bi se moglo reći da je kicoš, već samo čovek koji vodi računa o svom izgledu. Poznavali su ga svi u varoši. I mogli ste da ga sretnete u elitnim krugovima, na prijemima kod najviđenijih porodica u gradu, kao i u najgorim ćumezima u kojima se okupljao ološ i probisveti. I u jednom i u drugom ambijentu ponašao se neizveštačeno sa nekakvom, činilo se urođenom lakoćom. Bio je gospon Dežev svojevrsna spona između ova dva toliko udaljena sveta. Već petnaest godina bio je udovac i svu preostalu ljubav je poklanjao jedinoj kćeri koja majku nije uspela da upamti. Devojka je već duže vreme boravila u jednoj privatnoj školi u Švajcarskoj, deleći sudbinu sa vršnjakinjama iz višeg staleža, među kojima je bila čak i jedna princeza, kći suverena manje evropske kraljevine. Bez sumnje da je boravak u ovoj elitnoj vaspitnoj ustanovi koštao mnogo, ali gospon Dežev nije žalio novac. Novca je bilo i za školarinu ćerke i za rasipnički, mogli bi smo da kažemo raskalašan život g. Deževa. Kako je do novca dolazio? Bio je advokat po zvanju i obrazovanju. Poznavanje zakona i još više poznavanje rupa u zakonima omogućavalo mu je da obavlja sumnjive transakcije i završava poslove na ivici legalnog, često prelazeći tu granicu. To mu je sem novca donosilo status „sposobnog” advokata koji može mnoge stvari da završi „ispod žita”. Ipak to nije moglo da mu obezbedi dovoljno novca da pokrije sve svoje izdatke. Jedan događaj, naizgled sasvim običan, bio je za njega sudbonosan.
„Gospodine Dežev, da li je ikako moguće da oca spasete zatvora?”, molećivim glasom je pitala ćerka bankarskog službenika koji je proneverio znatnu sumu i bio uhvaćen u tome.
„Bogami, teško. Gotovo nemoguće. Dokazi su jasni, neoborivi.”
„Ali vi to možete. Znam da možete”, zavapi devojka očajno i spusti mu ruku na koleno. Mišići mu se zategoše i ta ruka na njegovom kolenu natera ga da se promeškolji u fotelji. Odmerio je devojku. Bila je mlada i zgodna. U trenu mu na um pade misao. Sklonio je devojčinu šaku.
„Slušajte me gospođice. Postoji jedna mogućnost. Odugovlačićemo proces, a za to vreme morate skupiti iznos koji je vaš otac proneverio da obeštetimo banku. U tom slučaju, mislim da ću ubediti direktora da povuče tužbu. Gotovo sam siguran da će da pristine, ali morate vi da mi pomognete. Vidim da ste spremni na sve”, tu g. Dežev napravi pauzu, a onda nastavi, „direktor banke je moj prijatelj, poznajem ga dobro. On voli mlade i lepe devojke kao što ste vi. Morate sve da učinite da se oseća prijatno u vašem društvu, da mu udovoljite.”
Devojka je ćuteći sagla glavu.
„Uradiću to. Uradiću sve što bude želeo… Ali… ja novac nemam, niti imam od koga da pozajmim.”
„Ja ću da se pobrinem za novac, ali moraćete da mi ga vratite.”
„Kad, kako? To je ogromna suma”, opet pade u očajanje devojka.
„Lakše i brže nego što mislite. Ima puno ljudi koji bi platili vaše društvo. Samo treba da pristanete. Diskrecija je naravno zagarantovana.”
„O bože…”, zavapi devojka i suze joj zaiskriše u očima.
* * *
To je bio početak. Na razne načine je g. Dežev regrutovao nove i nove devojke i razvijao posao elitne prostitucije koji mu postade najveći izvor prihoda. Sa devojkama nikad nije stupao u intimne odnose jer to ne bi bilo dobro za posao, ali i zbog nove sklonosti koja se odnedavno probudila u njemu. Počeli su da mu se dopadaju mladi lepuškasti muškarci. Ta sklonost je prerasla u strast. Potpuno se predao gospon Dežev čarima života i uživao u njima bez zadrške. A onda…
Našli su ga u kancelariji za pisaćim stolom sa revolverom u ruci, raznesene glave.
Na stolu su bila dva kratka pisma i otvorene jučerašnje novine.
„Oče, ne mogu kao dosad da vam napišem dragi oče, jer su do mene doprle glasine koje sam proverila i uverila se u njihovu istinitost. Vaš novac mi više ne treba. Gnušam vas se! Nekad ranije vaša ćerka.”
Drugo, nepotpisano pismo je počinjalo rečima: „Ti prljavi lažovu. Rekao si da me voliš i da ti drugi ne trebaju. Neću više da te vidim niti da čujem za tebe. Uživaj u svojim perverzijama sa njim, sa mnom više nećeš. I znaj svima ću da ispričam da si običan izopačen peder.”
Na trećoj strani novina bila je kratka vest.
„Posle dve godine iz istražnog zatvora pušten bivši službenik banke. Optužba je na intervenciju direktora banke povučena, jer je optuženi obeštetio banku. Zbog dosad neutvrđenih razloga ćerka oslobođenog službenika izvršila je samoubistvo.”
Verovatno su sva tri događaja dovela do ovakvog kraja gospon Deževa. Mnogi od vas će reći da je takav kraj i zaslužio. Ali, nisam vam samo zbog toga ispričao ovu priču. Hoću da vas pitam kakav ja kraj zaslužujem. Da li prezir ili sažaljenje. Ili je možda rešenje da i sam završim život na isti način? Jer i ja sam jedan od korisnika usluga koje su pružale devojke g. Deževa. Verovatno bih sa tim grehom i dalje živeo pravdajući svoje postupke slabošću jednog usamljenog starca, ali deca, moja deca su saznala.
Crepaja, 30. septembar 2021. g.
