Sedeli su zajedno u klupi. Nikola i Sava. Obojica su muku mučila sa mađarskim, obaveznim predmetom u školi. Sava je bio od Senćanskih, kako se pišu na opštinu, a svi ih znamo kao Matuljove. Matuljovi su jedna od najbogatijih familija u selu, a školski drug Save Matuljova, Nikola je sin ovdašnjeg trgovca Grka Spirosa Veropulosa. Spiros ili kako su ga meštani zvali gazda Spira ili jednostavno Grk, zapravo i nije bio Grk, već Cincarin koji se oženio ćerkom bogatog solunskog trgovca i ušao u ortakluk sa tastom i šurakom, pa preuzeo njihovo prezime Veropulos. Šta se tačno desilo tamo u Solunu, ne znamo, ali verovatno zbog bračnog neverstva, spetljao se sa rođenom šurnjajom, tako se priča, tast i šurak su raskinuli ortakluk sa Spirom, isplatili ga i oterali da ga više očima ne gledaju i ne vide za vjeki vjekov. Tako je zbog švalerisanja, nestašni Spira uhlebljenje potražio na jugu Austrougarske i tu u našem selu otvorio dućan mešovite robe. Nije mu bilo lako. Za konkurenta je imao Švabu Jozefa Brauntnera iz Francvelta, trgovca na angro i bakalina, koji je sem u Pančevu imao dućane u većini južnobanatskih sela. Nije mu bilo lako ni zbog svakodnevnih tužnih, prekorevajućih pogleda povređene, uvređene i ponižene, životne mu saputnice tamnooke Eleni Veropulos koju su seljani zvali gospa Jelena. Nije mu bilo lako, ali je bio uporan u svojoj tvrdnji:
„Nisam, nisam i nisam”.
No nije mu bilo za verovati, jer je i ovde jurcao za suknjama, kad god bi mu se ukazala prilika. Svi kažu. Ali izborio se sa brojnim nedaćama ovaj vešt trgovac i zavodnik i održao i mir u kući i uspešno poslovao, pogotovo jer je uspostavio dobre veze sa svinjarskim trgovcima iz Požarevca, tamo preko Dunava u Kraljevini Srbiji.
Tako je uprkos svim nastojanjima konkurencije, zakonskim i onim kvarnim ćiftarskim podmetanjima klipova u točkove, razvio i trgovinu svinjama na angro sa peštanskim liferantima mesa za vojsku i prodaju bakaluka po seoskim dućanima. U samom centru sela za godinu dana je nikla zgrada na ćošku ulice koja vodi ka železničkoj stanici, preko puta crkve, dobro snabdevena bakalukom i gvožđarskom robom. Na pročelju novoizgrađene trgovine pisalo je krupnim slovima: SUPER VERO – od igle do lokomotive, trgovina mešovitom robom Spirosa Veropulosa.
Da li su kletve toliko moćne i da li uopšte deluju, prilično je diskutabilno. Svi mi imamo različita iskustva, pa smo skloni da u njih verujemo ili ne, ali jedno je neosporno: za kletvom posegnemo kad nam je učinjena velika nepravda, a nemoćni smo da tu nešto promenimo, pa u gnevu pomislimo ili glasno izgovorimo: „Neka ti Bog da…”
Glasno su izgovarali kletvu, bilo je svedoka, kad su isplatili i zauvek okrenuli leđa zetu Spiri, tast i šurak. U nemoći, pri svakoj priči koja je dospela do ušiju tužnooke gospa Jelene o novom neverstvu oca njihove dece, ona bi promrmljala ili pomislila: „Proklet bio!”
Igrom slučaja ili ne mogavši da izbegne izgovorenim rečima mnogobrojnih kletvi, Spiros Veropulos, u leto godine 1911., po okončanju petogodišnjeg carinskog rata između Kraljevine Srbije i Austrougarske monarhije, u jednoj požarevačkoj kafani se našao sa marvenim trgovcima i uz pečenje i špricere ugovorio veoma berićetan posao. Trljao je ruke ne samo zbog zveketa zlatnika sa likom Franca Jozefa koji je već unapred čuo, već i zbog očekivanih strasnih poljubaca frau Elizabete, supruge šefa carine u Pančevu, koja ga je očekivala u tajno iznajmljenoj sobi grand hotela „Hungaria” u varoši pančevačkoj. Ko će da čeka sutrašnji dan i putničku lađu, kad krv vri, a zov tela mužjaka nadjača razum. Ukrcao se Spiros u deregliju sa čoporom svinja koje je upravo kupio, uprkos tamnom zidu oblaka koji se formirao tamo negde iznad Kovina. Vetruština je dunula iznenada, a kiša se prosula kao iz kabla kad se dereglija našla nadomak Pančeva, tu negde između ade Forkontumac i dva svetionika na ušću Tamiša. Plovilo se opasno nagnulo na jednu stranu, a sledeći udar vetra prevrne drvenu deregliju i umesto u mekoj postelji, među nogama zanosne frau Elizabete, nesrećni ljubavnik se nađe zajedno sa svinjama i posadom u razbesnelim talasima Dunava. Telo Spirosa Veropulosa nikad nije pronađeno.
Nije časila ni čas gospa Jelena kad su vlasti ozvaničile smrt muža. Usahlih očiju, ali visoko uzdignute glave, potpisala je kupoprodajni ugovor i znatno ispod cene prodala svu imovinu.
Sava Senćanski je orao svoje njive i momčio se bez druga iz školske klupe, a Nikola Veropulos je u Solunu ili ko zna gde počinjao nov život.
Još neko kratko vreme na pročelju dućana u našem selu stajao je natpis SUPER VERO. Ljudi odoše, zgrada je ostala.
Nastavak priče možete pročitati ovde
