Prvi deo priče možete pročitati ovde
Drugi deo priče možete pročitati ovde
Treći deo priče možete pročitati ovde
Četvrti deo priče možete pročitati ovde
Peti deo priče možete pročitati ovde
Šesti deo priče možete pročitati ovde
Sedmi deo priče možete pročitati ovde
Osmi deo priče možete pročitati ovde
Deveti deo priče možete pročitati ovde
Nisu Hajnrihove reči izazvale reakciju koju je očekivao. Jevgenij je bio čovek sasvim drugačijeg mentalnog sklopa. Njega nije pokretala mržnja. Iako u prvom trenutku nije shvatio i nije mogao da poveruje u čitavu priču, u nastupajućim satima, pri povratku, razmišljao je o svemu što je od Hajnriha čuo. Neke slike i detalji na koje ranije nije obraćao pažnju sada su se javile u sasvim drugom svetlu. Mozaik se postepeno složio. Bio je slomljen. Nije u njemu bilo gneva. Samo neverica i ogromna tuga.
„Jevgenije, mužu moj, hvala Bogu, vrato si se. Šta je bilo? Šta je hteo? Nije ti naudio?”
Jevgenij je ćutao i samo odmahivao rukom.
„Ništa, ništa”, prozborio je napokon, „čuvajte se tog čoveka”.
U trenutku olakšanja, niko nije obratio pažnju na smisao njegovog odgovora. Nije rekao treba da se čuvamo tog čoveka, izuzeo je sebe. Niko nije mogao da nasluti da je odluku doneo već tog dana. Epilog je bio tragičan, ali ne prema Hajnrihovim očekivanjima po Savu Senćanskog, već po nesrećnog, duboko povređenog samog Jevgenija. Ujutro su ga našli obešenog o gredu u štali. Zlo koje je posejao Hajnrih Viner ipak je urodilo plodom.
Neverica. Pitanje „zašto”, lebdelo je neizgovoreno. Ni Sava ni Kaća nisu mogli da znaju razlog Jevgenijeve smrti, ali su ga oboje naslućivali. Nisu o tome reč prozborili, no znali su da o istom razmišljaju. Njihovi razmenjeni pogledi su o tome govorili. Saznao je, slutili su.
Ćutali su. Tišina je zavladala u kući Senćanskih. Samo se deda Veljkov šapat, povremeno čuo:
„Ćuti pile moje, ne plači princezo, vratiće se tata jednog dana, ali ne sutra”, govorio je grleći malu Sašu.
Sitna jesenja kiša je natapala i zemlju i odeću. Opela nije bilo. Ipak, sveštenik je dozvolio, zvono sa kapele se oglasilo kad se malena povorka pojavila na kapiji groblja. Kaća nije plakala. Samo je tiho zajecala i suze su navrle kada je kovčeg spušten u raku. Delovala je snažno, no više od ikoga pogodila ju je Jevgenijeva smrt. Način na koji je skončao. Da li je ovo božija kazna? Pitala se. Ali ipak, osetila je neku vrstu olakšanja, pomislila je: Ako je Bog Savu i nju ovom smrću kaznio za grešnu vezu, poklonio im je Sašu, poklonio im je devojčicu. Bog i kažnjava i nagrađuje. Samo on zna kako i zašto. Zato je Bog veliki.
Onda, posle sahrane, Sava je najzad, gledajući Kaću u oči, prevalio preko usana pitanje koje je oboje mučilo:
„Da li je to učinio zbog nas?”
„Sam Bog zna Savo. Ako je tako nosimo greh na duši. Moliću se da nam Bog oprosti. Nismo to činili iz obesti. Ako Bog vidi greh, vidi i našu ljubav. Ja te volim, a osećam koliko ti voliš mene. Oboje smo i poštovali i voleli Jevgenija, bio je dobar čovek. Trudili smo se da ne oseti, ne primeti, jer sigurna sam da bi patio… Ako je saznao… Grešni smo. Sebi je život uzeo zbog toga…”, tiho je, mučno, izgovorila zadnje reči Kaća, „Bog sve vidi, Bog sve zna. Bog sudi… Ali slušaj me najdraži moj. Imamo Sašu, moramo zbog nje da nastavimo. Da joj pružimo ljubav, potrudimo se da ne oseti ovaj za nju tako težak gubitak. Volela je Jevgenija kao pravog oca.”.
* * *
Ne, nije Hajnrih Viner bio glup. Bio je bezosećajan, nemoralan, nemilosrdan, pokvaren, ali nije bio glup. Čak ni zanesenost nacizmom nije mu zamaglila oči. Počeo je da uviđa da stvari ne idu dobro po Treći rajh. Uprkos propagandi, loše vesti su dopirale do njegovih ušiju. Poraz Romela u Africi, iskrcavanje saveznika na Siciliju, kapitulacija Italije, istočni front koji je odnosio u nepovrat armije, tenkove, nemačke vojnike, sve je to u njemu probudilo sumnju. Posumnjao je u nepobedivost nemačke vojne mašine. Obavljao je sve zadatke kao i ranije, ali je nanjušivši opasnost, oprezno vršio pripreme za slučaj nepovoljnog ishoda. Prodao je neke nekretnine, otarasio se hartija od vrednosti, imao priličnu količinu rajsh maraka u sefu, kupovao je zlato i nakit. Zaokupljen tim, Savu Senćanskog i Kaću ostavio je na miru.
Njegove sumnje su dobijale potvrdu gotovo svakodnevno, a od avgusta ‘44. i kapitulacije Rumunije, a ubrzo i Bugarske bilo mu je jasno da je vreme za bežaniju. Nameravao je da to učini već u trenutku kad su se pojavile prve kolone nemačkih izbeglica iz rumunskog Banata, ali zvanično naređenje za evakuaciju nije stizalo. Pokušao je da pribavi za sebe, Anu i Fridu lažne dokumente, bio spreman da sve ostavi i odmah krene, ali ni veze koje je potegao, ni novac koji je potrošio nisu bili dovoljni. On, žena i kći, bili su prinuđeni da dele sudbinu svojih sunarodnika.
„Slušajte me dobro. Dobio sam naređenje da se javim u Bečkerek. Moram da idem. Ako ne izvršim naređenje proglasiće me za dezertera, a dezertere streljaju. Verujem da će naredba o evakuaciji civila uskoro da stigne. Novac je u sefu. Biće vam od pomoći. Ići ćete sa ostalima, a ja ću da vam se pridružim čim budem mogao. Ove torbe ću poneti ja. Ima u njima dosta zlata, nakita, za nov početak. Ne brinite”.
„Ali, Hajnrih, zar da ostavimo kuću, dućane, svu našu imovinu?”
„Ana, ne budi luda, Rusi samo što nisu stigli. Naši se lavovski bore, ali Rumuni i Bugari su nas izdali, okrenuli nam leđa. Rusi su zveri. Ubijaju, siluju…”
„Tata je u pravu. Znaš da je bio angažovan. Neće ga poštedeti. Osveta je slepa, nastradaćemo i mi. Razgovarala sam sa devojkom iz Temišvara, našom, Nemicom, pre neki dan. U zadnji čas su uspeli da umaknu. Neki Nemci su ostali. Pohapsili su ih i oterali u logore”.
„To su glassine, dete. Nismo ništa zgrešili, posvedočiće ljudi”.
„Mama, šta mogu da posvedoče, da smo tata i ja radili u policiji?…”
Nastala je tišina.
„Obezbedio sam vam auto i šofera. Krenite čim stigne naredba za evakuaciju. Zbogom!”, progovori najzad Hajnrih i obe ih zagrli.
Naredba o evakuaciji je stigla.
U komšiluku su Ana i Frida videle kako jedna žena ljubi kućni prag, a onda se, dok su je deca požurivala, brišući suze krajem marame penje na kola. Tužno je gledati izbeglice. Kolone zaprežnih kola su se sporo vukle raskvašenim putevima. Masni banatski černozem koji je više od dvesta godina hranio žitom i hlebom pretke ovih ljudi se lepio na točkove kao da hoće da ih zadrži.
„Brže, brže”, požurivali su kočijaše puškama naoružani policajci koji bi na motociklima povremeno preticali kolonu.
„Samo da pređemo Tisu i priključimo se vojsci. Tamo je glavnina. Tamo će grupa armija E da se zaustavi i organizuje otpor”, govorio je šofer koji ih je vozio.
Smrkavalo se kad ih je zaustavio jedan od onih na motociklima.
„Kud ste naumili?”, pitao ih je.
„Preko Tise”.
„Tamo ne može. Vraćaj se”.
Onda se začulo puškaranje. Motociklista je startovao mašinu i izgubio se u sumraku.
„Gospođo Ana, šta da radimo?”, okrenuo se šofer prema zadnjem sedištu.
„Vozi nazad”.
Na putu je vladao opšti metež. Ovo nije više bila evakuacija, ovo je bila bežanija. Neke grupe su išle u jednom pravcu, pojedinci u suprotnom. Rusi, Rusi!, vikali su unezvereno jedni. Partizani, komunisti pucaju, govorili su drugi. Beograd je opkoljen, saopštavali su treći. Izvukli su se iz gungule. Motor je brundao. Na kola sa izbeglicama su nailazili sve ređe. Mrak je prekrio delimično obrane kukuruze. Tamo, na jugu iznad Beograda videli su se odblesci i čula tutnjava topova. Oko ponoći motor je počeo da štuca i ugasio se. Nestalo je benzina. Mrak, nigde nikog.
„Gospođo Ana, do Pančeva ne možemo pešice. Daleko je. Ispred je selo na jedno dva sata hoda. Tu sam radio u dućanu petnaest godina još dok je gazda bio Jakov Levi. Pođimo tamo, možda u magacinu dućana još uvek ima benzina”.
„A stvari?”, kratko će Ana. Šofer je slegao ramenima.
„Hajde mama, ponećemo samo po jedan kofer, ostalo moramo da ostavimo”.
Batrgali su se po nepoznatom putu i mraku. Dva sata su se odužila kao dve godine. Ruke su ih zabolele od teških kofera kad su stupili u selo. Uzalud su lupali na vrata i prozore dućana. Sve je bilo zamandaljeno i mračno. Šta sad da rade?
„Gospođo Ana, nešto mi je palo na pamet”, ozaren će šofer, „sećate li se onog pisma gospojice Frida koje ste mi dali za gospođu Katarinu, Ruskinju?”
„Da, ali ne razumem zašto mi to sad pominjete”.
„Pa ona živi ovde u ovom selu kod Save Senćanskog. Doselila se još dok joj je pokojni muž bio živ, a Sava poznaje i vašeg oca, i vas gospođo Ana, i vas gospojice. Pa, mislim, mogli bi smo kod Save da potražimo utočište bar noćas”.
Kad je čula ime Save Senćanskog, devojka se trgla i setila spiska i dva imena koja su bila na njemu. Život baš ume da se poigrava sa čovekom, pomislila je, evo desilo se, potražićemo pomoć od čoveka kaga je moj otac osudio na smrt, a ja ga spasla.
„Mama, šta kažeš?”
I Ana se trgla pri pomenu imena Save Senćanskog.
„Pa možemo ili moramo… ako je sudbina tako odredila”, mrak je sakrio čudan osmeh na licu Ane Viner.
* * *
Savu je probudila lupa na prozoru. Kere su besomučno lajale. Kresnuo je šibicu i pogledao na veker. Bilo je pola tri.
Upalio je karabit-lampu.
„Ko je?”
„Albert iz dućana. Otvori domaćine, ako boga znaš. Primi nas”, začuo se muški glas.
„Ko?”
„Albert iz dućana i dve umorne žene”.
Sava je ogrnuo kabanicu i pri slaboj svetlosti karabit-lampe na ulici ugledao tri pogurene prilike. Pustio ih je unutra. Zapanjen, iznenađen, zaprepašten… Ne postoji pravi izraz da opiše kako se Sava osećao kad su žene skinule marame. U njegovoj kući, stajale su Ana i Frida Viner blatnjave i mokre.
Nastavak priče možete pročitati ovde
