Prethodni nastavak priče možete pročitati ovde
„Druže Crni, drug kaže da te poznaje i već pet minuta mu govorim da imaš posla, a on navalio, kaže kratko će”, požali se u sivu suknju i vojničku bluzu utegnuta sekretarica gradskog načelnika za snabdevanje.
„A ti si Savo, ‘ajde uđi”, izvirivši preko oniske drugarice, kroz odškrinuta vrata, prozbori Slavko Tornjanski, predratni komunista koji je nekoliko puta 1941. čudom izbegao hapšenje od strane Špilerovih policajaca i u dubokoj ilegali dočekao kraj rata. Seleći se u najvećoj tajnosti od sela do sela, krijući se po bazama u kućama simpatizera NOP-a, stekao je konspirativni nadimak Crni.
„Neću dugačko, nisam znao kome da se obratim, a ti možeš da saznaš iako ti to nije delokrug, Kaća što živi kod mene, Ruskinja, žena pokojnog pukovnika Rubljova, znaš ga ovde je bio kiridžija”…
„Znam, znam, ne treba da objašnjavaš. Lepa Ruskinja, a? Čuo sam da je tamo bila kneginja. Ti si aristokrato, post ti tvoj, tu omastio brk, tako svet priča, a i ova moja Milica nije loša, jal? Da mi sad pred kraj zagreje stare kosti. Muž joj umro u štalag, u zarobljeništvo, pa jadnica ostala sama”, namigne i pokaže prema sekretarici smejući se drug Crni. „Vid’li pa nabedili, a? Ma šalim se, ajde kaži šta ti treba”, završi Savin još iz Rusije kamarad.
„Kaća je navalila da se raspitam… Jel možeš da saznaš šta je bilo sa Anom Viner i njenom ćerkom?”
„A što je interesuje?”, uozbilji se odjednom Slavko, „ti znaš da se Hajnrih mnogo ogrešio o ovaj narod. Pravio je spiskove talaca, ljudi sa tih spiskova su završili na vešalima i pred streljačkim strojem, tražimo ga, mora pred narodni sud”.
„Dobro poznajem Hajnriha, znam da zaslužuje najstrožiju kaznu, ali žene ne bi trebale da zbog njega ispaštaju”.
„I one su dobile šta zaslužuju, kao i svi Nemci. Oduzimanje imovine i lišavanje građanskih prava. Sa cvećem su četrdesetprve dočekivali nemačku vojsku. Znaš li ti kakva su zverstva činile ove naše ,mirne’ banatske Švabe kao pripadnici Princ Eugen divizije po Srbiji, Bosni, Crnoj Gori…?”
„Znamo se odavno. Delili smo i dobro i zlo tamo u Rusiji, nemam razloga da ikoga pravdam, ali Kaća je dobro upoznala Anu Viner, maloj Fridi je godinama davala časove klavira. Tvrdi, Bogom se kune da njih dve nisu loše osobe”.
„Nemoj Boga da mi pominješ, ja sam sa religijom raskrstio”, a onda će malo smirenije, „zbog tebe ću da se raspitam, sigurno su u logoru, ili u Molinu ili u Knićaninu, ako su žive, ali nemoj da očekuješ da izađu”.
„Znam Slavko, ‘oću samo, ako mogu da im odnesem nešto hrane i tople odeće, da im malo olakšam život”.
„Dobro, dobro. Pogledaću gde su. Nego,” našali se drug Crni, „ja se ovde mučim da na’ranim gladan narod, a ti kljukaš narodne neprijatelje. Nego ‘ajde da ti i ja u ime starih dana popijemo po jednu. Milice, donesi od one mekane, što baćuške nisu popile”, dovikne sekretarici, a onda kad se pojavila sa rakijom štipne je za obraz uz reči:
„U Milice duge trepavice”, i grohotom se nasmeja.
* * *
Vetar je šibao ravnicom. Severac. Sitan sneg podignut sa ogolelih polja iglicama se zabadao u lice, jurišao u oči i nozdrve, prljio svaki komadić gole kože.
„Bolje da nismo pošli danas”, rekla je Kaća kad su stigli na skelu između Idvora i Farkaždina.
„Sad je gotovo, na pola puta smo”, odgovorio joj je Sava.
Konji su nervozno trupkali dok im je para sukljala iz nozdrva, a sonice i bunde putnika se belele od nahvatanog snega. Skeladžija se krstio.
„Di ste vi krenuli po ovom kijametu, ako boga znate? Počelo je da mrzne, noćas će Tamiš da se zaledi”.
U rano popodne, kad je bledo sunce jedva probilo sivilo neba stigli su u Knićanin. Celo selo je pretvoreno u logor. Kuće su bile pretrpane ozeblim i izgladnelim zatočenicima. Komandant logora začuđen, pogledao je dozvolu za posetu i naredio jednom od stražara da dovede Anu i Fridu Viner. Ovlaš je pregledao paket sa hranom i odećom.
„Druže”, pogledao je u dozvolu, „Savo, imate sat vremena”.
„Kaća!”
„Ana! Frida!”
Suze su se krunile niz lica žena. Sava je ćutao i pušio. Ana vidno osedela za ovih nekoliko meseci, omrševela je i delovala umorno i bolesno. Navikla na raskoš, ovdašnje prilike su je prosto slomile. Frida se bolje držala. Mladost i borbena priroda nisu joj dopuštale da posustane. Borila se.
„Kaća, izljubi Sašu i daj joj ovo”, reče Frida i skine sa vrata lanče sa medaljonom.
Dugo i nemo su se žene na rastanku grlile. Tad su poslednji put Sava i Kaća videli Anu Viner. Umrla je u logoru od tifusa posle par meseci.
Nastavak priče možete pročitati ovde
