Prethodni nastavak priče možete pročitati ovde
U apsu je bilo vlažno i hladno. Zatvorenici su u grupicama razgovarali, pušili, poneko spavao. Drvena vrata, ojačana gvozdenim okovom sa prozorčetom na kome su bile rešetke, otvori zatvorski stražar i uzvikne:
„Veljko Senćanski! Ko je?”
Starac se polako diže sa ležaja i digne ruku.
„Ja sam”.
Hodnik je bio dugačak, osvetljen golom električnom sijalicom.
„Druže upravniče, evo Veljka Senćanskog”, raportirao je stražar kad su ušli u kancelariju. Upravnik je pomno proučavao spise koje je izvadio iz fascikle. Čitao je poluglasno i brzo očima prelazio preko teksta, a ona pročistio grlo i pročitao naglas.
„Na osnovu zakona o krivičnom postupku paragraf taj i taj po tački toj i toj i zahteva višeg tužilaštva, obustavlja se dalji postupak zbog lošeg zdravstvenog stanja i poodmaklih godina protiv pritvorenika Senćanski Veljka”, zastao je i podigao oči sa dokumenta, „i tako dalje i tako dalje… Čiča, slobodan si”, zaključio je, a onda dodao, „ali pazi šta radiš i govoriš. Da se ja pitam…”, nije dovršio rečenicu samo je odmahnuo rukom prema vratima, „idi!”
* * *
„Pa dobro Savo, majku mu, jel mor’o na sabor pred dućan da pcuje vlas’? Jel tako bio kuražan za vreme okupacije da pcuje Hitlera?… Nije. Da nisam im’o vezu, trun’o bi na robiju”.
Sava je ćutao neko vreme, a onda progovori:
„Evo, razmišljam dal da ti kažem ili ne. Ipak ću da ti kažem, pa makar ja zaglavio zatvor, ako to što izgovorim zaslužuje robiju. Imali smo šezdeset lanaca. Pre rata. Posle oslobođenja, upirali su prstom u nas bezemljaši i gologuzija i vikali: kulaci! Pa je bila konfiskacija ili nacionalizacija, šta ti ja znam, uzeli nam kol’ko treba da nam ostane trijes pet… Kad je bila obaveza, ja tad nisam bio kući, oni tvoji što si i’ posl’o, penjali se na tavan, išli u guvno, preturali po šupama i avliji i vikali: di si sakrijo? To sve radu pred Sašom, detetom, devojčurkom od četrnajs-petnajs godina, koja u njega gleda kav u boga, brukaju ga, šamaraju… Onaj Matija što im bijo vođa, kaže: Duguješ još dva metera žita i pedeset kila brašna. Sve što sam im’o, dao sam, odgovori otac, lažeš, izdere se Matija i skine kačket. Kako on skine kačket, jedan od ovi što su došli s’ njim udari ocu šamar. Jel imaš? Pita ponovo Matija. Nemam. Matija opet skine kačket. Ponovo šamar. Snađi se, uzajmi, kupi… mete kačket na glavu i krene. Na kapidžik zastane i osvrne se. Doć’emo opet prekosutra. Otac mi se posle vajka: Ni me boleli šamari. Bolelo me to što me tukli pred detetom a ja mor’o da ćutim. I na kraj, sad ponovo uzeli još sedamnajs i po lanaca…”
„Mora tako! Ovo je revolucija. Revolucija ište žrtve. Ja sam moju zemlju sam dao u zadrugu”, pomirljivo završi razgovor drug Slavko Tornjanski, a onda će malo tiše, „i pazi šta govoriš, da je ovo što si mi sad kaz’o čuo još neko, zaglavio bi ti bajbok samo bi zvonilo”.
* * *
„Frida! Zar je moguće?”, uzviknula je Kaća kad je ugledala devojku u pohabanom kaputu, „ nismo imali nikakve vesti o vama. Plašili smo se da u logor dođemo ponovo. Javili nam neki Savini poznanici da se ostavimo ćorava posla… Kako je Ana?”
„Mama je umrla, tamo u logoru u Knićaninu. Nije mogla da izdrži. Šta da se radi. Mnogi su umrli. Logor je sad skoro rasformiran. Slobodna sam. Otići ću u Nemačku, samo da podignem potvrde o vlasništvu o imovini pokojne mame. Kažu, da će nemačka vlada da nam isplati neki vid odštete za oduzetu imovinu ovde. Gde je Saša? Volela bih da je vidim”.
„Saša je u Pančevu, tamo stanuje, ide u gimnaziju. Daću ti adresu, pa je potraži. Da je samo vidiš koliko je porasla, kako je lepa, kako joj lepo stoji ona tvoja crvena haljina”.
„Hoću, pronaći ću je. A čika Sava, deda… kako su?”
„Deda Veljko je jadnik umro. Koliko je Saša plakala, ne možeš da zamisliš. Jako ga je volela. A Sava, Sava je na njivi. Radi, bori se”.
„Kako si ti? Kao je ovde?”
„Dobro sam. Navikla sam ovde. Postala sam prava domaćica. Zavolela sam selo. I znaš, počela sam da radim ovde u dućanu. Onom velikom što je pre rata držao Jakov Levi, na odeljenju gde se prodaje metraža, štofovi, zavese, dugmeta… Ove godine je dućan proširio delatnost, dosad je postojala samo prodavnica prehrambene robe. Pozvali su me i ja prihvatila”.
* * *
Da, revolucija ište žrtve, rekao je drug Slavko Tornjanski i kako se kasnije pokazalo često jede sopstvenu decu.
Naredba je bila privesti sva lica koja imaju bilo kakve veze sa SSSR-om ili govore afirmativno o Staljinu. U pritvoru u prostorijama OZN-e, našli su se Sava Senćanski, Slavko Tornjanski Crni, čak je i Katarina Rubljov privedena na razgovor, ali odmah puštena.
„Bez razmišljanja sam rek’o, za Staljina sam. Volim druga Tita, tačno je, ali mislio sam veći doprinos u borbi protiv fašizma dao je SSSR, kol’ko je samo Rusa izginulo, više su dali svetskoj proleterskoj revoluciji Lenjin i Staljin. Na kraju krajeva bio sam učesnik oktobarske revolucije kao i ti”, govorio je Slavko Savi, „a šta si ti rek’o?”
„Rek’o sam da sam ja zemljoradnik, da se politikom ne bavim, da sam bio učesnik Oktobarske revolucije, ali da sam Jugosloven i da od 1920. godine nemam nikakve veze sa Rusijom”.
Savu su kratko zadržali pa ga pustili. Slavko je završio na Golom otoku odakle se nije vratio.
* * *
Sava je voleo miris noćne frajle, uveče kad se sve smiri, kad stane blagi povetarac, kad uminu dnevni zvuci, voleo je da duboko udahne i uživa u miru večeri.
Danas dobro raspoložen, sišao je sa popodnevnog voza i pešice se uputio prema centru. Pošao je da obiđe Sašu. Svoju najveću radost. Ponosio se njome. Moja studentkinja je sa veoma dobrim ocenama završila drugu godinu, skoro da je glasno izgovorio koračajući. U parku, u centru, neke devojke su se kikotale u društvu vršnjaka. Iz društva se izdvoji par držeći se za ruke. Mladić, baš kad su stigli naspram njega, poljubi devojku. Sava se nasmejao. Šta ti je mladost, pomislio je. Osetio je miris čim je zakoračio u ulicu gde je Saša stanovala. Ovo nije bio miris noćne frajle. U centru grada je to cveće retkost, možda ga ima u Margiti, Vojlovici… Nozdrve mu je milovao miris lipa. Zastao je duboko udahnuo i zažmurio.Nasmešio se, a kad je otvorio oči, u neverici je zastao. Da li je moguće? Ne, nije to ona. Jeste. Ipak jeste. Devojka koja je poljubila mladića pred samim vratima stana bila je Saša. Mladić ju je obuhvatio oko struka i privukao prilikom poljupca. Ne, nije to bio nevin poljubac dvoje drugova, poznanika ili rođaka. Bio je to poljubac, samo malo duži, toliko duži da svakom ko ga vidi bude sve jasno, poljubac u koji je uloženo više žara, poljubac ljubavnika koji se na kratko rastaju. Skamenio se. Pošao je za mladićem. Hteo da ga zaustavi, da ga pita… Šta da ga pita? Zastao je i polako se vratio.
„O, čika Savo, otkud ti?”, cvrkutala je Saša. Lagano ga je poljubila u obraz, a onda se okrenula ogledalu i pažljivo našminkala usne. Otkad je upisala fakultet počela je da se šminka. Ćutao je i posmatrao je.
„Jesi nešto ljut?”, pogledala je njegov odraz u ogledalu ne osvrnuvši se.
„Koji ti je taj?”, skoro je viknuo. Dosad nepoznato osećanje ga je celog obuzelo. Bilo je to nešto između ljutnje, razočaranja i samosažaljenja.
„To je Joca, kolega sa fakulteta… moj momak”, prozbori Saša sramežljivo.
„Momak!?!”
Ćutala je.
„A gde se spremaš?”
„U reonu večeras ima igranka”.
„Ne može!”
Ćutala je kršeći prste. Podigla je pogled.
„Ne možeš da mi zabraniš…”, zastala je, „nisi mi ti otac”.
Kraj usne mu je zaigrao. Hteo je nešto da kaže, ali nije mogao. Nije znao šta. U glavi mu se komešalo. Zabio je lice u šake. Onda mu sinu. Moja ljubav, moja devojčica je odrasla. Ne pripada više samo meni.
Koliko je trajao košmar u njegovoj glavi nije bio svestan. Čuo je jecaj, a onda mu je Saša pala u zagrljaj.
„Oprosti, oprosti”, izgovorila je kroz suze i počela da ga ljubi, sitnim poljupcima, po obrazima, po čelu, po očnim kapcima. Zagrlio je čvrsto.
„Kaži Joci da dođe kod nas u kuću. ‘Oću da ga upoznam”.
Nastavak priče možete pročitati ovde
