Prvi deo priče možete pročitati ovde
Trgovina ti je partija karata, utakmica, nadmetanje, u njoj nema mesta za sentimentalnost i sažaljenje. Jakov Levi je samo iskoristio povoljan trenutak i činjenicu da u rukama drži nekoliko jakih aduta. Prednost u odnosu na glavnog konkurenta bila je što je mogao da se osloni na solidarnost jevrejske zajednice i brzo sakupi gotov novac. Jeste da je Jozef Brauntner bio bogatiji, sa respektabilnom kreditnom sposobnošću koja je višestruko nadmašivala Jakovljeve mogućnosti, ali finasijska moć ovog banatskog Švabe je počivala na hartijama od vrednosti, državnim obveznicama i akcijama u nekoliko dobrostojećih društava, gotovine nije imao. To je Jakov znao, a znao je i da udovica Jelena Veropulos želi gotovinu. Da želi da što pre ode odavde i pobegne od ružnih sećanja. Ali nije žurio kad je Jelena obelodanila da prodaje kuću i dućane. Onaj u varoši i dućan u centru obližnjeg sela. Čekao je da Brauntner istupi sa ponudom. Čekao je svoj trenutak. Od skoro, imao je pouzdanog doušnika iz Brauntnerovog najbližeg okruženja. Znaće na vreme sve detalje ponude konkurenta.
* * *
„Moje srce pripada samo vama gospođice Ana, uslišite njegove vapaje. Biću jako nesrećan ako to ne učinite”.
Devojka je samo malo jače zamahala lepezom i zaklonila lice iza nje. Prijala su joj svakodnevna udvaranja desetak godina starijeg mladića, perspektivnog računovođe u firmi njenog oca. Hajnrih je napredovao u preduzeću, uživao je poverenje Jozefa Brauntnera i bio upućen u sve poslovne tajne. Gazda Jozef nije bio slep. Primetio je šta se dešava i nije baš blagonaklono gledao na očigledno udvaranje mlađanog Hajnriha, ali kad je malo razmislio, što da ne. Mladić je bio promućuran i sposoban i posedovao je dar lisice. Kad bi se ukazala potreba pokazao je prepredenost, lukavstvo i bezobzirnost. No neka se stvari odvijaju kako je Bog smislio, razmišljao je Jozef. Jedino će malo da pritegne momka, da mu otupi zube, nek se zna ko je gazda. Pa ako je zasluži, eto mu je. Uostalom, Ana je još mlada. Ima vremena, razmišljaće o ćerkinoj udaji kasnije. Sad mu se ukazala prilika da jeftino, mislio je, kupi dućan i imovinu pokojnog Veropulosa. Nasmešio se. Stvari se ponekad same nameste. Spira mu je bio trn u peti. Nikako nije uspevao da obuzda uspešno širenje poslova ovog Grka. A eto sad, Bog je tako hteo, kupiće njegov dućan. Ali, prevario se.
Stvari su se odigravale brzo. Neverovatno brzo.
„Pripremićeš ugovor”, pozvao je Jozef Hajnriha, „juče sam bio u poslovnoj poseti Jeleni Veropulos, ponudio sam joj 400.000”. Hajnrih je stajao zapanjen, očekivao je da će kao i dosad da prisustvuje ovom razgovoru.
„Šta se to dešava?”, pitao se, „zašto me gazda gura u stranu?” Čudila ga je i niska cena koju je Jozef ponudio udovici.
„Pa, kuća i dućan u varoši i onaj novosagrađeni dućan u selu, vrede sigurno 600.000”, usudio se da komentariše mladi računovođa.
„Ne treba ti o tome da brineš, spremi ugovor. Ovde su podaci”, reče gazda i pruži mu skicu ugovora. Mladić klimne glavom. Sve više se čudio, dosad su takve stvari, pripremu ugovora, uz diskusiju, radili zajedno. Najviše ga je pogodio ton izgovorenih reči, osoran i zapovedan. Bio je uvređen i ljut, ali ničim to nije pokazivao, već se ponizno unatraške udaljio, okrenuvši se tek kod samih vrata.
Popodne je. Nad Pančevom su se začula zvona sa tornja crkve Svetog Karla Boromejskog, a onda i sa par stotina metara udaljene Uspenske crkve. Zvonjavom su pozivale vernike, jedna katolike, druga pravoslavce, na večernju molitvu. Hajnrih se uputio ka zgradi gimnazije gde se pančevačka omladina spremala za proslavu rođendana naslednika krune.
Dok je žurio ka gimnazijskoj fiskulturnoj sali, pokušavao je da sredi misli. Nije mogao da razume naglu promenu ponašanja svog gazde i nadao se budućeg tasta.
„Kako je danas moja mila Ana?”, upitao je veselo devojku u trikou, krijući iza leđa buket cveća.
„Ah, umorila sam se, vežbe zahtevaju potpunu koncetraciju i znatan fizički napor”, koketno će devojka. Lepo je izgledala. Gimnastički triko je isticao njenu vitku liniju. Mladić je obuhvati oko pasa i privuče je. Ona se izmigolji.
„Zašto vi ne učestvujete ni u jednoj vežbi? Zar to nije uvreda za prestolonaslednika?”
„Ja radim mnogo važnije stvari, angažovan sam oko organizacije čitavog programa. Ne priliči mi da se bacakam i pravim kolutove. Biće to, sve zajedno, pravi spektakl. Slet, kulturni program, bakljada. Da može da vidi kakav smo program organizovali u čast rođendana, njegova pruzvišenost prestolonaslednik Franc Ferdinand, bio bi prezadovoljan, to ne kažem samo ja, i gospodin gradonačelnik isto misli”, ne bez ponosa odgovori mladić.
„Pošto ste već uključeni u organizaciju, onda zacelo znate ko je onaj mladić koji je upravo završio vežbu na razboju?”
„A što vas to interesuje, draga Ana?”
„Pa eto, tako”, pomalo drsko odvrati devojka.
„Vas ni u kom slučaju ne bi trebalo da interesuje takva persona. Sava Senćanski, zemljodelac koji živi na selu, pravoslavac, Srbin, Rac, nije dostojan nijednog pogleda ponosne Nemice”, izdeklemova Hajnih i ponovo posegne za devojčinim strukom. Ona nervozno odgurne njegovu ruku i odbrusi mu:
„Vi sigurno nećete odlučivati ko će mene da interesuje”.
Mladićevo lice pocrveni. Kipteo je od besa. Ako je devojka želela da ga učini ljubomornim, uspela je, ali uspela je još nešto, povredila mu je sujetu i pokrenula najniža osećanja.
„A, tako?”, promrmlja Hajnrih, nakloni se i čvrstim korakom uputi ka izlazu iz fiskulturne sale, „videćemo!”, prozbori na vratima.
* * *
Odmah nakon što je Hajnrih kroz vrata iz dvorišta izašao iz Jevrejinova dućana, Jakov Levi se užurbanim korakom, koliko mu je zdepasto telo dozvoljavalo, uputio ka štali i već za desetak minuta sedeo je u čezama.
„Znate šta, isplatiću vam u gotovom u roku od pet dana 450.000, verujte, niko vam neće ponuditi povoljnije uslove”, smešio se Jakov, srknuvši čaj.
„Kad možemo da potpišemo ugovor?”, samo to je upitala gospođa Jelena.
* * *
„Bure sa petrolejom spustite u podrum, sekire, kose i motike odnesite u deo sa gvožđarskom robom, a so i sirće u bakalnicu… Jeste pozvali Janka molera? Neka prekreči natpis iznad radnje i krupnim slovima napiše: JAKOV LEVI, prodavnica mešovite robe”.
Nastavak priče možete pročitati ovde
Snezana Dukić
Oholost i poniznost