Prvi deo priče možete pročitati ovde
Drugi deo priče možete pročitati ovde
Treći deo priče možete pročitati ovde
Četvrti deo priče možete pročitati ovde
Nekad se događaji prosto zgusnu. U vrlo kratkom vremenskom periodu desi se za nečiji život mnoštvo subinskih događaja.
„Ne mogu da ti pozajmim, to je dosta novaca, moram da pričam sa ocomˮ.
„Hitno mi je, razgovarajte, pa ako možeš sutra mi javiˮ, molećivim glasom reče gazda Jakov. Već se uhvatio za kvaku, kad se Sava priseti čeka koji je zaboravljen tri godine ležao na dnu vojničkog sanduka. Onog koji mu je ispisao i dao Hajnrih.
„Čekaj, čekaj… Ovo znamo samo ti i ja. Ocu ni rečiˮ, reče Sava i pruži ček Jevrejinu. Ovaj u neverici pogleda iznos i potpis.
„Bog te blagoslovio. Dužnik sam ti do grobaˮ.
„Ajde, ajde… ne moraš da žuriš sa vraćanjem. Nikom ni rečiˮ.
* * *
Srce ga je zabolelo, a grlo mu se steglo kad je ugledao tu kap krvi. I brz pokret kojim je kažiprst stavila u usta. Krpila je Kaća tuđe košulje i haljine, ne bi li doprinela skromnoj zaradi Jevgenija. Poljubio je Sava prst svoje dragane, a ona mu se tužno nasmešila. Jevgenij je negde na putu otirao znoj sa lica.
Bio je zamišljen nekoliko dana Sava. Hodao po avliji bez cilja. Pogled mu je odsutno lutao po budžacima. Da li je odluka koju je doneo bila rezultat griže savesti, osećaja krivice ili jednostavno potreba da pomogne, ko bi to mogao da zna, ni sam Sava nije mogao sebi da objasni. Voleo je ovo dvoje ljudi. Jevgenija zbog njegove vesele prirode, požrtvovanosti i privrženosti porodici, a Kaću nežnom ljubavlju muškarca, ne ljubavnika željnog telesnog užitka, već čoveka gladnog ljubavi, nekog ko je spreman da ljubav primi i da. Morao je nekako da im pomogne i olakša život.
„Ot van a fenok Jakov? Jel’ tu gazda Jakov?”, upitao je na mađarskom Sava Senćanski Antala prodavca-kalfu u seoskom dućanu. Jakov Levi se od kako je počeo da se bavi trgovinom pridržavao pravila da njegovi zaposleni znaju bar dva jezika koji se koriste u Banatu. Svaka mušterija treba da bude uslužena ako je moguće na maternjem jeziku. Antal, Mađar, govorio je tri: nemački, mađarski i srpski.
„Igen, ot van, da tu je”, odgovorio je Antal smejući se.
„Gazda Jakove…”, snebivajući se poče Sava, „da ovo ostane među nama… Znaš Rusa koji ti vozi robu. Veoma teško živi. Da li bi zaposlio njegovu ženu, kao prodavačicu na odelenju galanterije?”
„Ne znam šta da ti kažem”, ustezao se Jakov, „radnika imam dovoljno, teška su vremena i svaki novi donosi veće troškove. Nisam ja rasipnik. Propašću ako tako poslujem. Sem toga, ta Ruskinja ne zna dobro ni srpski, a da ne govorim o nekom za nas ovde važnom jeziku…”
„Sve ja to znam, ali ja te molim za uslugu. Nećeš zbog toga da propadneš”.
Jakov se češkao po glavi vagajući razloge za i protiv.
„Slušaj, Jakove. Nadoknadi štetu, ako je bude, a mislim da neće, od onih novaca što sam ti dao u zajam. Ne moraš da mi ih vratiš”.
„Dobro, neka se javi od nedelje”.
„Slušaj, ovako: Ti kažeš Jevgeniju da ti treba prodavačica i sa njim se dogovoriš. Niko, al baš niko ne sme da zna da ja s tim imam bilo kakve veze”.
„Kaća, još na ovom svetu ima dobrih ljudi, Bog nas je pogledao”, sav ozaren dotrčao je kući Jevgenij Rubljov, „dobila si posao”.
* * *
Devojčica je pala ispred same kuće. Sa kolena i dlanova je kapala krv, a niz obraze su se slivale suze.
„Ne plači, proći će. Nije strašno. Evo sad će teta Kaća da obriše krv. Gde stanuješ?”
Devojčica je pokušavala da nadlenicom obriše suze. Primirila se. Nekoliko kapi krvi ostavi trag na svetlo plavoj haljinici. I lice joj je bilo zamazano krvlju.
„Tu”, pokazala je palcem iza sebe.
Mlada žena povuče polugu zvona. Iz unutrašnjosti kuće se začuje prigušen din-dong zvuk.
„Frida!!! Jao, Frida šta se desilo?”, unezverena žena odevena u kućnu haljinu je prigrlila devojčicu.
„Nije strašno gospođo. Samo je pala i oderala kolena i dlanove. Biće dobro”.
„Jao, pa sva je krvava. Ko ste vi?”
„Prolazila sam kad je dete palo. Juče sam vas uslužila u galanteriji Jakova Levija, kupili ste one lepe rukavice i stanujem tu, dve ulice odavde. Da vam pomognem?”
„Jao, hvala vam. Uđite. Skuvaću čaj samo da presvučem Fridu. Sedite”, već malo umirena Ana Viner uvede Jekaterinu Rubljov u kuću.
„Koliko dugo već radite kod gospodina Levija?”
„Pet godina je bilo sad u maju.”
„Mama”, umešala se u razgovor devojčica zavijenih dlanova, „sad neću moći da vežbam klavir”.
„Proći će brzo. Nije strašno, no, moraćemo da potražimo drugog učitelja klavira, profesor Ludvig putuje za Berlin”.
Kaća je premeštala rukavice iz ruke u ruku.
„Ja bih da krenem, hvala vam za čaj.”
„Hvala Vama. Frida se baš uplašila kad je videla krv”.
„Jel ovo tvoj klavir Frida?”, upita Kaća devojčicu, „baš je lep. Sličan je imala tetka, dalja sestra moje majke kod koje sam odrasla”.
„I vi ste učili da svirate?”, radoznalo će devojčica. Kaća klimne glavom.
„Davno je to bilo”.
„Da li bi ste nam odsvirali nešto?ˮ
„Nisam sela za klavir otkako smo se odselili iz Rusije”.
„Molim Vas!”, poče da skakuće devojčica.
Mlada žena upitno pogleda domaćicu. Ana pokaže rukom prema klaviru. Zalepršali su tonovi prostorijom kao lahor. Zanesena, ozarena lica Kaća je svirala zatvorenih očiju. Kad je dlanove spustila na kolena i devojčica i majka su zapljeskale.
„Bravo!”, uzviknula je devojčica.
„Čarobno”, dodala je gospođa Ana i bez razmišljanja nastavila „nećete da se ljutite što vas pitam? Da li bi ste preuzeli mesto Fridinog nastavnika klavira?”
Kaća je bila zatečena.
„Pa… ne znamˮ.
„Hoćete, hoćete”, razdragano će devojčica.
„Hoću”, tiho je odgovorila Kaća, „treba nam novac”.
* * *
„Veliki nemački narod zaslužuje satisfakciju. Poraz i poniženje u Velikom ratu ne može biti zaboravljeno. Ali dići će glavu i seljak i radnik i fabrikant i intelektualac… samo da se pojavi pravi čovek. Da, pojavio se. Upamtite dobro ime Adolf. Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija i njene ideje su rešenje, iz Minhena kreće preporod Nemačke. Odkad su prošle godine preuzeli vlast, na nemačka lica se vratio osmeh. Nemački narod drugačije diše. Jednim plućima. Naša dužnost je, dragi moj Ludviže, da i ovde preko udruženja Kulturbunda širimo ideje Nacionalsocijalističke partije“, vatreno je govorio Hajnrih učitelju klavira.
Stari Brauntner je slušao reči svog zeta i vrteo glavom.
„Ostavi se politike, zete. Mi smo oduvek bili samo trgovci. Poštovali smo državu i vlast i dobro nam je bilo. Politika je prljava rabota. Nije to za nasˮ.
„Nova vremena nastupaju, taste. Novi ljudi dolaze. Vi to ne razumete. Ovog puta neću da vas poslušam. Uključiću se u borbu da operem ukaljano dostojanstvo nemačkog čoveka. Vreme je da Nemačka zauzme svoje mesto. Vodeće mesto u Evropi. Mi smo superiorni u odnosu na druge. To mesto nam pripada… Zato Vas molim Ludviže, zahtevam od vasˮ, obrati se ponovo učitelju klavira, „u Berlinu se javite povereniku za Banat, preuzećete instrukcije, štampani materijal, novac… A ti Ana, zar si morala da angažuješ baš Ruskinju da zameni maestra Ludviga? Zar ne postoji u ovoj varoši ni jedna Nemica učiteljica klavira?ˮ
„Ta žena odlično svira, obrazovana je, govori francuski, veoma je mila. Kakve veze ima što je Ruskinja?ˮ
„Ima, ima. Jednu nemačku devojčicu, pogotovo moju ćerku, može da obrazuje samo neko dostojan toga. Da znaš da je ovo privremeno rešenje. Ako nećeš ti, ja ću da se potrudim i pronađem odgovarajućeg učiteljaˮ.
Uto u salon uđe glavni knjigovođa tvrtke Brauntner & zet, najbliži saradnik starog Jozefa. Naklonio se gospođama, klimnuo glavom Hajnrihu i učitelju klavira, a onda došapnuo nešto svom gazdi. Ovaj je u trenutku bio na nogama.
„Zar?ˮ, preneraženo je upitao Jozef.
„Vest je proverenaˮ, uzvrati stari službenik.
„Kralj je ubijen u atentatu. U Marseljuˮ, ozbiljnim glasom saopšti Jozef Brauntner.
Nastavak priče možete pročitati ovde
