Prvi deo priče možete pročitati ovde
Drugi deo priče možete pročitati ovde
Treći deo priče možete pročitati ovde
Četvrti deo priče možete pročitati ovde
Peti deo priče možete pročitati ovde
Šesti deo priče možete pročitati ovde
Zujale su metalne ptice kao roj pčela da leti. Sava je šakom zaklonio oči od jutarnjeg sunca. Onda je ugledao dim iznad Beograda. Još jedan talas nemačkih bombardera, pa još jedan, odleteo je prema prestonici…
„Mobilizacija, opšta mobilizacija”, stigla je depeša opštinskom beležniku.
Redov Sava Senćanski još uvek je bio na vojnom spisku. Tako je u četrdesetsedmoj godini ponovo obukao uniformu.
Nije prošlo dve nedelje, a na pančevačkim ulicama začulo se zveckanje gusenica nemačkih tenkova.
* * *
Lupa na vratima i galama. Usred noći. Jakov Levi je obučen u kućni ogrtač otvorio vrata. Prepoznao je nekoliko domaćih Švaba u uniformama. Govorili su nemački. Naredbe je izdavao Hajnrih Viner.
„Los! Los!”, vikali su.
„Šta se ovo dešava?”, zabrinuto se obratio Jakov Hajnrihu. Ovaj je okrenuo glavu i ušao u crni automobil.
Nije Jakov bio vezan kad je gurnut pao na drveni pod vojnog kamiona. Nisu ni ostali Jevreji bili vezani. Išli su ćutke ne opirući se. Šta smo loše učinili?, pitali su se, i čega treba da se plašimo? Bili su začuđeni. Strah se probudio kasnije, prvi put stidljivo, u marvenim vagonima, a postao surova svakodnevnica u barakama iza logorskih žica. Većina njih je skončala tu iza bodljikave žice. I Jakov Levi je jednog dana pošao na grupno kupanje i nije se vratio. Ovde mu ništa nije vredela trgovačka veština i domišljatost. Ležao je daleko od svojih dućana na betonskom podu gasne komore, sveden na istetoviran broj.
Dućan nije radio samo jedan dan. Na zatvorenim drvenim vratima, spolja osiguranim kosom metalnom šipkom i velikim katancem, osvanuo je list hartije pričvršćen rajsnadlama.
„Objekat je pod upravom Trećeg rajha”, pisalo je na srpskom i nemačkom. Na pečatu je bio orao raširenih krila sa kukastim krstom u kandžama. Već sutradan iznad ulaza je umesto: PRODAVNICA MEŠOVITE ROBE Jakov Levi pisalo EINKAUFEN. (Das GESCHAFT). Tako je dućan ponovo promenio naziv i vlasnika. Posle Spirosa Veropulosa i Jakova Levija, dućan je sad u ime Trećeg rajha vodio Hajnrih Viner. Ljudi i nazivi se menjaju, stamena zgrada dućana ostaje.
* * *
Slom Vojske Jugoslavije bio je neshvatljivo brz. U povremenim puškaranjima sa manjim jedinicama Vermahta nekoliko drugova je palo. Povukli su se sa položaja na Bežaniji prema Šapcu i dalje u Bosnu. Povlačenje je bilo neorganizovano, haotično. Izgubili su vezu sa višom komandom. Mladi poručnik je okupio vojnike.
„Spasavajte se ropstva, braćo, bežite kući, rat je izgubljen”, izustio je progutavši knedlu.
U jednom muslimanskom selu, dok se sa minareta čula hodžina molitva, starina sedih brkova Savu potapše po ramenu.
„Uzmi prijatelju. To je odelo mog sina i on je u uniformi. Ko zna gde je i da li je živ. Srećan ti put”, zasuzi starac i tutne mu u ruku još vruć i pomalo brašnav somun. Sa fesićem na glavi u suknenim čaširama, bez dokumenata, iz okoline Sarajeva, trećepozivac Sava Senćanski se pešice uputio prema severoistoku.
Kad je prešao Drinu Sava je fesić zamenio šajkačom. Vukao se putevima umoran i gladan. Poneko od seljaka bi mu usput, prepoznavši ratnog begunca dao da nešto pojede. Bežao bi s druma u šumu čim opazi nešto sumnjivo. Ali uspeo je, stigao je kući.
„Her Viner”, obratio se jedan od folksdojčera Hajnrihu, „pojavio se Sava Senćanski, da ga uhapsimo kao begunca, bivšeg pripadnika vojske Jugoslavije?”
„Ne mora, zasad, samo motrite na njega. Nego, dodajte na onaj novi spisak talaca Rusa Jevgnija Rubljova, onog kiridžiju”.
* * *
„Znaš dobro da ta Ruskinja opstaje u našoj kući samo zbog Fridinih i tvojih molbi. Već sedam godina. Sedam godina! Ja gutam svoje reči, ližem sopstvenu pljuvačku!”, uzviknuo je Hajnrih, „trebalo je odmah da je oteram. Još prvog dana. U dućanu je dobila otkaz. Neću ni ovde u kući da je vidim. Tačka. Ni reč neću da čujem”, onda će malo smirenije, „sutra putujem za Bečkerek. Kad se vratim hoću da je ta stvar rešena”.
Vratio se, ali ovaj događaj nije pominjao. Ćutao je jer je lagao. Nisu molbe ćerke i supruge bile razlog ostanka učiteljice klavira u njihovoj kući. Zapala mu je za oko ova žena iako se bližila četrdesetim. Od kako je postala učiteljica klavira njegove ćerke sa njom se susretao skoro svakodnevno i nije bilo moguće da ne zapazi njen još uvek vitki stas, plavo oko i pomalo tužan osmeh. U početku nije obraćao pažnju na tu Ruskinju. Gledao je kroz nju kao kroz vazduh, nepostojeću osobu niže rase, a onda vremenom, uočio je njenu privlačnost. Zapravo, čuo je usput komentare nemačkih mladića pripadnika Dojče jugen u prostorijama Kulturbunda upućene na račun prodavačice galanterije u dućanu Jakova Levija i malo pažljivije osmotrio učiteljicu klavira svoje ćerke. Nisu bili besmisleni komentari mladih nemačkih pastuva:
„Joj šta bih joj radio…”, ili, „da mi samo dopadne šaka…”
Ne samo da je bila lepa. Budila je instikte mužjaka u svakom muškarcu, iako krhke i nežne građe. Dostojansveno držanje, odmereni pokreti, ne prenaglašene ali skladne obline, odeća koju je sama šila isticale su njenu suptilnu ženstvenost i potpirivale želje u muškarcima. Iako majka, delovala je kao tek rascvetala ruža. Pokušavao je Hajnrih ponekad u odsustvu supruge da joj se približi, ali ona je držala odstojanje i izbegavala mogućnost da ostane nasamo sa njim. Par puta, u takvim prilikama, pokušao je da je uhvati za ruku, a jednom je pijan posegnuo je za njenim grudima. Odlučno ga je odgurnula. On se tada neostvarenih namera, ruku koje su ispružene stajale u vazduhu, samo zagonetno nasmešio. Posle ovog događaja se primirio. Činilo se da je odustao, no samo na izgled. Odbijanje ove žene ga je učvršćivalo u nameri da je ima, ne samo zbog njene privlačnosti, već zbog opijenosti osećanjem sopstvene moći koju je lagano ali sigurno sticao zajedno sa usponom moći nacizma. Vreme je prolazilo. Nije žurio, ubeđen da može da odlučuje o sudbini mnogih ljudi u ovoj varoši, pa i njenoj. On će da odluči kad, on će da odabere trenutak.
Sedeo je u salonu, čitao novine i pušio. Čekao je nju.
„Doći ćete Katarina u upravu grada, u moju kancelariju, danas posle tri”, obratio joj se, „treba da rešimo neke stvari u vezi sa vašim boravkom u ovom gradu”.
Kaća ga je pogledala. Shvatila je da je očekuju u najmanju ruku neprijatnosti, ko zna šta još.
Bio je okrenut leđima pogleda uperenog u kartu Evrope na zidu. Posilni je propustio Kaću i sačekao trenutak na vratima. Ne okrećući se Hajnrih se oglasi:
„Hans, neka me niko ne uznemirava”.
Usledila je duga pauza.
„Sedite, Katarina”.
Kanabe presvučeno u crveno-crni mebl, sem fotelje za pisaćim stolom, bilo je jedino mesto gde može da se sedne. Kaća je ostala stojeći. Okrenuo se.
„Sedite, ne treba da se ustručavate. Ja sam vam prijatelj, obožavalac, bolje reći”.
I dalje je stajala.
„Ma hajde, pokažite malo ljubaznosti”, uhvatio je za ruku i poveo ka kanabetu, „znate i sami da ste mi dragi, a vi ste tako suzdržani, da ne kažem okrutni… Veoma sam bogat i moćan, učiniću vas srećnom, postaćete prava dama. Zasuću vas biserjem i zlatom”.
Prvi poljubac je spustio na njenu nadlanicu, a onda je zgrabio i pokušao da je poljubi u usta. Ona je vrtela glavom izbegavajući njegove usne.
„Ne, gospodine, ne, ako boga znate!”, branila se sada i rukama.
„U redu, nisam nasilnik, ali na kraju ipak sve dobijem”, zastane Hajnrih malo zadihan, crven u licu, ali ipak smiren sa onim samouverenim osmehom na usnama, „objasniću vam neke stvari”, nastavio je sa rukama na leđima, „mi smo u ratu. Pokorili smo čitavu Evropu, naše trupe su nadomak Moskve. Mi smo najmoćnija vojna sila, niko ne može da nam se odupre. Da li ste vi svesni koliku moć ja imam. Vaša sudbina, sudbina vašeg muža, ćerke i da, sudbina vašeg ljubavnika Save Senćanskog je u mojim rukama. Dovoljna je jedna reč da Rus Jevgenij Rubljov završi u radnom logoru u Nemačkoj, vaša ćerka u sirotištu, boljševik Sava Senćanski u Svilariili kazamatu u Velikom Bečkereku, a vi Jekaterina u duševnoj bolnici u Vršcu… Zato, skidaj se kučko!”, uzviknuo je, lupivši šakom o sto.
Kaća je ćuteći, drhtavim prstima počela da otkopčava gornje dugme na bluzi.
* * *
Bilo je već veče, pred policijski čas kad je Sava zakucao na prozor.
„Savo, moj Savo, živ si!”, uzviknula je Kaća kad je pomerila zavesu, „uđi, uđi”.
Začudio se. Bili su oprezni u ophođenju. Nikad mu se ovako ne bi obratila sem kad su bili sami.
„Gde je Jevgenij, Saša?”
„Jevgenija su odveli u policiju, Saša je tu, spava. Ona je dobro”.
Zagrlila ga je i pripila se uz njega. Stisak je bio čvrst, skoro očajnički.
„Nemoj Kaća, može devojčica da se probudi”.
Trgla se i odvojila od njega gledala ga i dugo mu milovala osedele zaliske.
„Kad si stigao? Kako si?”
„Pre nedelju dana. Došao bih ranije, ali mati mi je umrla. Prekjuče smo je sa’ranili. Jadnica, presvisnula je od brige od kad sam mobilisan i pala u krevet. Iz dana u dan bilo joj je gore, priča otac. Kad me je videla samo se nasmešila i pomilovala me po obrazu. Ujutro se nije probudila. Kako je Saša? Šta se desilo sa Jevgenijem?”
„Saša je dobro. Često te pominje. Raspituje se: Ima li vesti od čika Save? Porasla je, za ovih nekoliko meseci. Jevgenija su odveli policajci. Ne znam gde je”. Pognula je glavu.
„Otići ću kod Hajnriha Vinera da se raspitam. On bi mogao nešto da uradi”, razmišljao je naglas Sava.
„Nemoj, molim te!”, zagrizla je usnu setivši se pretnji i poniženja koje je doživela u Hajnrihovoj kancelariji. Da li da mu ispričam?, razmišljala je, Bolje ne. Bolje da ne zna. Reagovao bi. Napravio još veće zlo. „Nemoj, mogu i tebe da zatvore”.
„Pa neće valjda, mogli su da me zatvore za ovih nedelju dana da su hteli… A možda si u pravu, bolje da ne idem mečki na rupu”.
Otvorili su vrata. Devojčica je spavala. Prišao je krevetu i poljubio je u zajapureni obraz.
Nastavak priče možete pročitati ovde
