Pa, zar ne bih, kad sam već pisac ovih redova, po prirodi stvari sveznajuć, morao to unapred da znam, pitao sam se? Dakle, nije mi bilo baš sasvim jasno, da li je sedobradi starac koji me je ispitivački posmatrao bio tvorac spiska u podebeloj knjizi, ili je neko drugi sastavio spisak? Na primer Strašni sud. No, nije ni važno, jer ipak izgleda da nisam sveznajuć. Zato sam se bacio na posao i pokušao da rasčivijam zagonetku. Možda je ključar spisak koristio kao podsetnik ukoliko ga je sam sročio, ili je to bio nalog nekog ko mu je nadređen i koji on mora bespogovorno da izvrši, razmišljao sam. Uglavnom, imalac dva prilično velika ključa je dugo listao stranice tražeći moje ime u spisku. Zaustavio je prst na sedmom listu, negde pri dnu i vrteći glavom dugo coktao.
„Stvarno ne znam šta da radim s tobom. Jezičak kantara ne preteže ni na jednu stranu. Tvoji gresi i dobra dela potpuno su jednaki. Evo kako stoji stvar: Često si lagao zakonitu suprugu u vezi svojih noćnih izleta, gotovo svakodnevno, bolje reći svakonoćno si išao u grad koristeći vešto smišljene izgovore i besramno činio preljube. To stoji na levom tasu, tako ovde piše. Ali, istovremeno, bio si utešitelj mnogobrojnih ucveljenih udovica, raspuštenica, a bogami i udatih žena, kojima si ne štedeći sebe pružao nežne reči utehe, uz to se pomažući rukama i još ponekim delovima tela. Spasavao si njihove duše grešnih suicidnih misli. To je ono što stoji na desnom tasu kantara i drži ravnotežu”.
Nemoćno sam raširio ruke kao da se u ulozi vozača nalazim pred saobraćajnim policajcem posle nepropuštanja pešaka zaustavljenog na ivici trotoara, pred zebrom, koji je buljio u mobilni telefon, ne pokazujući nameru da će skoro da zakorači na pešački prelaz. Kriv sam ili nisam kriv? Zaslužujem li kaznu ili ne? Strpljivo sam čekao odluku.
„Slušaj”, rekao mi je posle obavljenog telefonskog razgovora Sveti Petar, „imaš još jednu priliku da učiniš dobro delo i zaslužiš večni život u rajskom naselju, ili…”
Posle kraćeg razmišljanja, odlučno sam pružio ruku.
„Daj mi taj zlatan ključ”, rekao sam.
Ključ se našao u mojim rukama dok me je starac radoznalo posmatrao iščekujući razvoj događaja. Otključao sam blistava vrata raja, širom ih otvorio, a onda zavitlao ključ u ponor između dva oblaka. Začulo se samo buć, kad kad je ključ dodirnuo plavu površinu iznad najdubljeg dela Tihog okeana.
„Neka svi ljudi žive u raju”, izjavio sam ozaren, ubeđen da sam učinio dobro delo, što je potvrđivala radosna graja onih koji su čekali u redu iza mene.
„E, ne može to tako”, izgovori Sveti Petar, „džaba ti trud momče. Narezaćemo mi drugi ključ”, poče grohotom da se smeje, sklopi knjigu i gvozdenim ključem otključa tamna vrata. „Izvoli“, nastavi starac, malo se pomeri u stranu i rukom mi pokaže put ka paklu.
Neka mi oproste verujući i feministkinje, ovo je samo kratka humoreska.
