Ko smo to mi i šta smo? Ako smo to što kažu da jesmo, kako smo to postali i šta smo to radili i doživeli dok nismo stigli dovde, do ovog dana i godine? Ko će to da nam kaže, da nam da odgovor na pitanja koja vise u zagađenom balkanskom vazduhu kao kakva pretnja? A ta pitanja su tu već vekovima i nikako da nađemo odgovore. Pa evo, sada je XXI vek, informatičko doba. Odgovori se nude svuda, na internetu najviše. Sve je svima dostupno, pa ako ste radoznali izvolite.
Tu je, u stvari problem. Nikad više informacija, a nikad manje želje da se one pogledaju, objasne i usvoje. Razlozi što se to tako dešava su mnogobrojni. Lenjost, povodljivost i nepoverenje, sve naše loše karakterne osobine i na kraju pismenost (uključujući i funkcionalnu pismenost) kao i dirigovani, površni i često ciljano zlonamerni mediji. Mediji su kod nas uvek bili manje ili više površni i pristrasni, čast izuzecima, pa mnogi svojim naopakim delovanjem stvaraju lažnu sliku stvarnosti, manipulišu već naučenom i prihvaćenom istorijom i time šire konfuziju kod već zbunjenih konzumenata. Dodati tome sve agresivnije rijalitije i haos u glavama je kompletan.
Zato se i nisu „primile“ ozbiljnije forme novinarstva kao što je istraživačko novinarstvo koje bi se, čim bi se pojavilo na medijskom nebu, seklo u korenu. Nije samo problem u tome šta ti novinari pišu, problem je što postavljaju nezgodna pitanja pa time provociraju kod čitalaca jednu neželjenu aktivnost – radoznalost, znatiželju. To ne voli ni jedna vlast, a naročito ove naše koje su u većini bile autoritarne. Zato se kao alternativa nudi površnost uz gomilu medijskog đubreta kako bi se skrenula pažnja sa glavnih tokova i plasirali drugi sadržaji koji omekšavaju, uspavljuju i pripitomljavaju publiku. Devedesetih smo imali, na primer, (ko se seća) onog sa bradom koji po rukama prevrće olovku dok pred kamerom kazuje stvari koje narod ne zanimaju, ali ga slušaju do kraja, jer posle toga ide pornić. Tako je „bradata“ Palma gospodarila devedesetima dok je pored njih stidljivo B92 gradio svoj medijski lik da bi se prvom prilikom što bolje prodao. Jedino utešno je to što je to vreme izgradilo dosta izvanrednih novinara.
Skretanje pažnje sa glavnih problema u društvu, zataškavanje i prikrivanje bitnih činjenica preduslov je za manipulacije identitetom. Gazimestan i „Jogurt revolucija“ i galama oko toga, pokrili su pripremne aktivnosti i dogovore za rat u Hrvatskoj. Marković, iako se u njegovo vreme solidno živelo, morao je da nestane, jer je smetao. Najznačajnija tekovina tada stvorena, a koja se uspešno održala do danas, bila je tehnologija zaborava. Jedan mali test: ko još pamti Zajam za Kosovo? A Karići i njihova imperija? Ko se seća mrcištanskog ždrekavca? (Mrcište – selo u Srbiji, ždrekavac – zagonetna i strašna životinja mrtva pronađena u ataru tog sela i ličila je na više puta zgaženu mačku, a sve izmišljeno ranih devedesetih). Zaborav je postao nova ideologija i to je ostao sve dok vojvoda nije izmislio „ideologiju srpskog nacionalizma“ pa je zaborav sveden na običan alat za osvajanje i održavanje vlasti. Tako se, naizmeničnim nametanjem novih elemenata identiteta (najčešće izmišljenim) i dirigovanim zaboravom neprijatnih činjenica iz naše istorije, polako gradio novi identitet. Uprkos protestima struke istorija je prekrajana, a novi udžbenici svake školske godine“ažurirani“ otvarajući pri tom nove praznine i dodajući još malo mraka već dobro zatamnjenoj svesti prosečnog budućeg člana vladajuće partije. Ako je za utehu, to su radili svi u okruženju. Tako su čistili sopstvenu prošlost od loših sećanja, prali biografije i gradili put u neku maglovitu budućnost u kojoj će živeti sa strahom da neko jednog dana ne otkrije ko je, šta je, kome i kada radio i koliko je pri tom zaradio. Težak će biti taj njihov život, a i naš uz njih neće biti ništa lakši. Ko preživi, pričaće.
Volimo da naš svet posmatramo kao bipolaran. Najdraža nam je podela na dobro i zlo, a to je i ideja svakog pravnog sistema, pa su oni koji poštuju zakon dobri, ko ga ne poštuje, zao je tj. nije dobar. Isto je i sa obećanjima, zakletvama i raznim pravilima. Da li se onda namerni zaborav i zanemarivanje bitnih činjenica o nekom čoveku ili grupi ljudi, smatra povredom zakona i da li „zaborav“ zločina može zločinca načiniti nevinim čak i ako je priznao zločin? Treba li, posle tih silnih zaborava, zanemarivanja, zataškavanja i rehabilitacija, bar malo da nas bude sramota iako naša generacija nije kriva za to? Treba, jer se odgovornost za neko zlo odnosi kako na onoga ko je zlo učinio tako i na nekoga ko je znao za to, a nije sprečio da se desi. Četvrt veka gledamo to, znamo šta se dešava i… ništa. Krivi smo, treba da nas je sramota, a isto se odnosi i na komšije.
Najbolji primer tog dirigovanog zaborava je Drugi svetski rat. Verovatno je u posleratnoj istoriji bilo preterivanja, ali nikada istorija nije bila zloupotrebljena kao sada što se čini. A onda ispada da nas je sramota tog rata, pa se valjda zato zataškava kao da se uopšte nije desio, osim u situacijama kada je potrebno da se neko rehabilituje. Strašni su bili oni posleratni „otkupi“i robije. Mojoj porodici se to desilo i još Dečani i Umka, ko zna šta je to bilo ne treba mu objašnjavati. Ali, to je zlo koje su činili pojedinci sa imenom i prezimenom i svi ih znaju, nisu ih zaboravili i nije im bilo prijatno da prolaze ulicom. Pamte se i oni koji su po obližnjem Francfeldu (Kačarevu) obilazili nemačke kuće pošto su Nemci poslati u logore ili nestali na drugi način i odande dovlačili vredan nameštaj i druge predmete. Neko je učinio zločin i otišao u zatvor na duže vreme, da li to znači da njegovu praznu kuću možemo pljačkati? Ako to uspostavimo kao pravilo, nismo ništa bolji od onog na robiji. U tom slučaju možemo rehabilitovati sve dželate i naredbodavce. One koji su iz Pančeva i okolnih sela vodili Jevreje, Cigane i neistomišljenike na Stratište, zaboravićemo pa ćemo ih za svaki slučaj rehabilitovati onako bezimene. Nećemo kazniti ni one koji su opljačkali spomen-obeležje na Stratištu kod Jabuke, jer koga još zanima zaboravljeni spomenik zaboravljenim žrtvama iz zaboravljenog rata.
Na kraju – ko smo mi? Kojim se to identitetom odlikujemo, po čemu će nas prepoznavati i poštovati? Ovo poštovanje će biti malo problematično jer i mi ne poštujemo tuđ identitet. Puni smo ružnih kvalifikacija vezanih za narode sa kojima smo delili državu pa kako da očekujemo da oni poštuju nas. Ako će nas identifikovati po sportistima to je sjajno, ali to je kap u moru. Andrić, Kiš i drugi pisci … pa baš i ne volimo te pisce sumnjivih opredeljenja. Tesla, Pupin, Mileva Marić … teško. Ovi mladi naučnici što po svetu osvajaju nagrade … još oni treba da se ‘leba najedu pa da nam budu primer i ponos. Sve što bi moglo da bude ZA, u stvari je kontra. OGLEDALO to je rešenje! Pogledajmo se dobro u to čarobno ogledalo koje zaviruje u dušu i um pa onda recimo sebi ko smo i šta smo. Onda nećemo imati taj problem da ne možemo da prihvatimo činjenice, a tako lako usvajamo laži. Laž je loš temelj za građevinu budućnosti.
I dokle tako? Zahvaljujući greškama, lošim procenama i na tome građenoj politici koja se tako vuče od 1980, po svoj prilici nas ne očekuje svetla budućnost. U ponudi je: carstvo nebesko, neorobovlasnički sistem privrede sa celodnevnim radom, malim platama i pelenama, povratak u radikalsko vreme između dva rata na adekvatnom tehnološkom nivou ili da, raskrečeni između istoka i zapada, kao ostrvo u moru neoliberalnog blata, tonemo u zaborav.
Da bi nas utešili i mračne slutnje skrenuli u pravcu svetlijeg horizonta, neki mediji izveštavaju da je u komšiluku još gore i kažu još da im je crkla krava, ona ista koja je crkla i prošle i pretprošle godine … I eto, sad ne znaju šta će.
