Pančevo, prijemno odeljenje bolnice. Subota uveče. Sticajem nesrećnih okolnosti vikend mi je počeo tamo. Ležim sa uključenom infuzijom, posmatram razvaljene plafone, oronule zidove, popucale podove, vrata koja se jedva zatvaraju… Povremeno me odvode u toalet. Horor. Ne želim da razmišljam ko je kriv za takvo stanje. Ljubazna doktorka kaže „Ministarstvo ne daje dovoljno da bi se ovolika bolnica kvalitetno održavala”. Moguće je i to. Vlast uvek voli da uzima, a nerado daje. Vlast je skupa igra. A onoliko para je prošlo kroz ovaj grad i koliko je ostalo? Treba uraditi neku ozbiljnu analizu o toj temi. Ako je već neko nije uradio, ali ne sme da je pokaže.
Oko mene krici, bolne grimase na izmučenim licima, devojka histerično jeca u uglu, pored mene na susednom ležaju starija žena sa konstantnim epileptičnim napadima, novi pacijenti dolaze… subota je, težak dan. Nema dovoljno lekara, nema dovoljno osoblja, nema para za sredstva za higijenu, nema ni svesti ni savesti, nema para, nema love, nema kinte, nema ničega. Nema pameti. Ima samo politike, nacionalnog ponosa bez pokrića, ima nezavršenih zgrada koje trule i propadaju i ima bolesti. Mnogo više nego što hoćemo sebi da priznamo. Ima li nam spasa sa nama?
Dugo već, predugo na internom odelenju pančevačke bolnice čistačica vlažnim zogerom pere betonski pod na kome je ostalo svega nekoliko ploča od nekada lepe podne obloge. Tako joj je naređeno. Pa zašto je tek ove godine započela nekakva sanacija bolnice u raspadanju? Zašto nikada nije završena davno započeta zgrada Zavoda za javno zdravlje, u krugu bolnice? Da li smo toliko bogati ili toliko zdravi da nam to ne treba? Zašto odavno u bolnici u najfrekventnijim prostorima ni jedan toalet nije u regularnom stanju? Koliku štetu trpe građani, poreski obveznici zbog dugogodišnjih očajnih uslova u (ne samo) pančevačkom zdravstvu? Zašto Medicina rada ne objavljuje realan bilans uticaja pančevačke hemijske industrije po zdravlje stanovnika? Zašto stoji i truli hala u bagremaru?
Zašto smo i mi krivi za to?
Ne biraju se sredstva da se omalovaže, ponište, prećute i zaborave efekti nekadašnjeg društvenog i ekonomskog sistema koji je izgradio i održavao ovo što se sada radosno ruši i razvlači. Problem svojine? Biće da je to. Ako je naše onda je ničije i svačije, a ako je nečije onda taj neko nema ime i prezime i živi u poreskom raju. Čudna je to definicija svojine. Kako ćemo mi koji nismo više niko i nemamo ništa, nekome plaćati nešto, a da ne znamo šta, kome i čime? Da li je to to kada ništa više nije besplatno, a kao da je nekada bilo! Nikada ništa nije besplatno, samo je zgodno izmišljati i lagati kada postoji potreba da se nešto sakrije i pokrade. Naročito kada se to radi tako providno. Ipak, taman i pod najdeblji tepih sakrivali dokaze, sve je jasno. Puna su nam leđa ožiljaka. Ne mora baš svaka nevolja da prođe tuda. Kao da živimo u nekom horor filmu. Izmrcvareni i nekoliko puta ubijeni leš ostavljen kraj puta u korovu, strvinari razvuku i razbacaju kao oglodane, natrule kosti. Bolnica, apoteka, dom kulture, televizija, fabrika, Utva, Staklara, šta god… kakva je razlika? Važno je da bude „nečije”.
Samo, ćuti i bolje ne talasaj, „ćutanje je zlato”, ”trpljen – spasen”… itd. kaže narod. Onaj isti narod iz demokratskih procesa za dve crvene, litar ulja i higijenski paket. Mnogo još takvih poslovica ima taj narod. To je onaj isti narod sa spiskova za razna bedna socijalna davanja. Onaj narod koga za dan zakašnjenja brišu sa evidencije nezaposlenih da bi ga istog dana računali kao povećanje zaposlenih jer je smanjen broj nezaposlenih na evidenciji!!! Palmin narod – dve crvene za lekove. I tako dalje. Ćutiš i trpiš na sopstvenu štetu, a za tuđu korist. Ćutiš, trpiš pa zaboraviš. Licemerno do bola.
Ko odćuti i otrpi biće spašen. O, narode moj, spasavaj se ko može!
Živeo kralj Ibi!
