Lako je dobio posao goniča stoke. Bio je dobar jahač, opremljen dugim bičem kojeg je vešto koristio.
„Kako se zoveš mladiću?”
„Esteban”, kratko je odgovorio mladi čovek plavih brkova, zaogrnuo se pončom, na glavu stavio sombrero i kasom pošao za stadom. Pred njim je bio beskrajno dug put. Put na kojem će da pokuša da pronađe zaborav, mir.
* * *
„Jelice, Jelice”, tiho je dozivao plavokosi mladić, plašeći se da ne uznemiri pse u dvorištu. Držao se duboke senke drveća, a onda je ipak prišao prozoru i lagano kucnuo. Unutra se začulo šuškanje.
„Pišta, otkud ti, jesi li lud? Ubiće me otac ako nas čuje.”
„Morao sam da dođem”, šaputao je mladić, „ne piše se dobro. Naši dele puške.”
„Kakve puške?”, začuđeno će devojka.
„Stigla je poruka iz Pešte: Dižite se na oružje. Revolucija. Borba za oslobođenje. Mađari moraju da se izbore za svoju državu.”
„Šta pričaš”, ništa ne shvatajući nastavi Jelica.
„Pregovori sa vašim starešinama nisu urodili plodom. Našli smo se na suprotnim stranama. Koliko sutra ćemo se potući… Hoćeš da pođeš za mene?”
„Kako? Kad?… Ne mogu… Otac će da se ljuti…”
„Sad. Odmah… Ti si mi prirasla za srce. Samo tebe hoću.”
„Ne mogu Pišta, ne mogu. Možda sutra… Razmisliću”, reče i zatvori prozor.
* * *
„Ovog smo uhvatili kod predstraža. Nenaoružan je, hoće da se preda.”
„Vodite me kod zapovednika”, progovorio je zarobljenik. Košulja mu je bila iscepana, a ruke svezane na leđima.
„Ćut! Tebe niko ništa ne pita”, dreknu vojnik koji ga je doveo i munu ga kundakom u rebra.
„Odvedi ga kod poručnika Stefanovića… Jesi ti Pišta čikoš? Poznat si mi”, upita narednik komandir straže. Zarobljenik klimne glavom i oči mu zasijaše nadom.
„Hoću da se boriim s vama…”
„Ma nemoj, Madžar ne udara na Madžara. Uhoda si ti. Pred streljački stroj ćemo mi tebe.”
„Pusti to. Odvedi ga kod Stefanovića, nek on odluči.”
„Stefanović nije tu, odjahao je u u Tomaševac na šanac. Sreo sam ga kad sam ovog sprovodio. Kažu Perlez je pao. Otišao je da se posavetuje sa čičom Knićaninom. Šta dalje.”
* * *
Dve godine se lomatao Pišta boreći se u srpskoj narodnoj vojsci, od Vršca, Pančeva, preko Šajkaške i Vilova, 1848. i 1849. Sve do primirja. Onda je obukao najlepše odelo i otišao da isprosi Jelicu.
„Ne može!”, kratko je odgovorio Jelicin otac, „ne može za Madžara. Sina sam izgubio u ovom ratu. Ne može za Madžara.”
„Ali bači… znate da sam ja…”, pokušavao je Pišta.
„Ne može i tačka”, neumoljiv je bio starac.
„Ja nju volim… Evo, promeniću ime, promeniću veru, odričem se svog porekla, hoću Jelicu”, očajno je zavapio.
* * *
Kratko je trajala sreća Stevana Pajića. Nepune dve godine. Jelica je umrla pri porođaju. Turobni dani dugi kao godine su nastali za mladog čoveka. Danju je radio na tastovom imanju, uveče odlazio na groblje. Sedeo bi nemo, ponekad plakao. Utehu nije nalazio.
„Ne mogu više ovako”, obratio se skrušeno jedne večeri tastu, „ujutro odlazim. Čuvajte mi sina.”
Lutao je pašnjacima carevine, nigde se nije dugo zadržavao. Prebacio je dugi bič preko ramena, navukao šešir na oči i ćutao. Konj pod njim je činilo se birao put.
„Ja sam čikoš, treba li vam čuvar konja?”, pitao je gazde spahije ili seoske starešine.
„A kako ti je ime?”
„Ištvan ili možda Stevan…” zagonetno bi odgovarao. Ljudi su ga začuđeno gledali, a onda slegali ramenima.
Smenjivali su se predeli, utrine, đermovi. Prolazile su godine. U Banat se nije vraćao.
* * *
PROGLAS
Njegovo veličanstvo, Car Meksika Maksimilijan Habzburški, poziva mlade i vredne ljude da se nastane u Meksiku. Započnite nov život.
Zapadne za oko poslednja rečenica nesrećnom mladom čoveku. Uskoro se Ištvan Patai ili Stevan Pajić, kako vam drago, ljuljao na lađi koja je preko Atlantika hitala put Meksika.
„Kako ću se tamo zvati? Pišta ili Stevan ili nekako drugačije”, pitao se zamišljeno.
Crepaja, 20. avgust 2021. g.
