Đina Lolobriđida, Monika Viti, Sofija Loren… Da nabrajam još ili da preskočim četrdesetak godina pa da pomenem Moniku Beluči? Sve ove lepotice su me posmatrale, naravno sa duplerica i postera, a ja za njima uzdisao u dečačkim i kasnijim snovima. Priznajem, bilo je i lepih Francuskinja, B. B., Žilijet Binoš, nebrojano Plejboj zečica iz USA, da ne zaboravim da pomenem, i sad čuvam fotografije dve prelepe Ruskinje sa kojima sam se krajem šezdesetih dopisivao. Jedna se slikala u kupaćem, ona druga sa obećavajućim osmehom… Da, misli su mi često zaokupljene lepim ženama čak i sad u poznim godinama, ali nije me pogled na slike Đine, dve Monike i Sofije naveo na zaključak iz naslova, već jedan događaj iz svakodnevnice, susret sa jednom običnom devojkom.
Hvar. Letnje popodne. Deca, umorna od prepodnevnog kupanja, zaspala su u sobi. Žena se čvari na plaži dvadesetak metara udaljanoj, mahne mi, okrene se na stomak i raskopča gornji deo kupaćeg da osunča beo trag na leđima. Talasi kotrljaju šljunak na plaži, a taj šuštav zvuk se meša sa monotonim oglašavanjem zrikavaca iz borove šumice odmah iznad žala. Pred očima mi je tepih od sasušenih iglica pod stablima i na kori drveta okamenjene suze kao ćilibar žute smole. Odnekud se oseća miris pržene ribe, ja na terasi pijuckam rashlađeno belo hvarsko vino, domaće. Onda se tercom pridružim klapi koja dole u restoranu za stolom prepunim ispijenih flaša peva: „I tri sulara su i tri sulara su…” Samo jedan od njih ima obučenu prugastu mornarsku majicu, ostali atletske plave ili obične bele. Ruke su im snažne, prsti kvrgavi. Dobro su raspoloženi. Kad završe sa pesmom, zagraje, raspričaju se par minuta. Reči se mešaju sa zveketom čaša. Pričaju o ribi, vinogradima, maslinjacima, lavandi… valjda. Ne čujem dobro. Pretpostavljam. O čemu bi drugom pričali. Onda se iz te gungule glasova izmigolji tenor i pesma se nastavi. Meni se koža naježila od lepote trenutka, od miline. Opet se trudim da uhvatim tercu. Jedan od njih pogleda gore i klimne glavom. Čuo me je. Podignem pogled. Sunce mi miluje lice. Sve ovo je dovoljno za sreću.
„Tata, meni se piški”, čujem iz sobe.
„Pa, ustani sine i piški.”
„Dođi da mi pomogneš, umorio sam se od spavanja”.
„Dobro, evo ide tata”.
Mlaz proizvodi zvonak zvuk u WC šolji. Sklanjam oznojanu kosu sa čela mog sina. Na obrazu ima crven trag. Nažuljao je lice na naboru jastuka.
„Idem dole kod mame”.
„Idi sine”.
Ćerka još spava. Pevušim zajedno sa klapom opet naslonjen na ogradu terase. Nekoliko devojaka i mladića penje se stepeništem od plaže. Razgovaraju na italijanskom. Smeju se. Da li ste nekad posmatrali ženske grudi iz ptičije perspektive? Odavde, sa terase, grudi te devojke su delovale oblije, izazovnije. Pri svakom koraku bi malkice poskočile. Valovita smeđa kosa i prijatne crte lica. Oteo mi se uzdah. Da li ga je čula? Verovatno ne, no podigla je glavu i pogledi su nam se susreli. Imala je tamne oči. Nasmešila se. U očima, osmehu prepoznao sam poziv. Osetio sam potrebu da sa tom devojkom razmenim bar nekoliko reči, da joj pomilujem lice, da joj kažem da mi se sviđa. Ne, nije to bila požuda. Bilo je to ushićenje. Bio sam ushićen veličanstvenošću trenutka, istovremeno svestan njegove neponovljivosti. Toliko se prijatnih događaja sabralo u tih desetak minuta, da je pojava devojke bila ona kap koja je do vrha napunila pehar nektarom, pićem u kojim bogovi uživaju.
Trčao sam niz stepenice. Apostolke su pljeskale po mermeru. Pogledom sam potražio devojku. Čitavo društvo se već ukrcalo na barku. Motor je zabrektao i čamac se odvojio od malenog mola. Stajao sam pomalo razočaran, opuštenih ruku. Devojka se okrenula, ponovo se nasmejala i mahnula mi. Nežno, senzualno, samo vrhovima prstiju.
„Italijanke su najlepše žene na svetu”, doviknuo sam. Ne verujem da je čula i razumela. Sa plaže su me pokretima ruku sin i žena pozivali da im se pridružim.
„Italijanke su najlepše žene na svetu”, promrmljao sam i krenuo na plažu. Seo sam na prostrt peškir. Šljunak ispod je neprijatno žuljao. Na plaži je sunce nemilosrdno pržilo. Barka je lebdela na ljuspavim odsjajima koje je popodnevno sunce proizvodilo na sitnim talasićima. Udaljavala se. Lica putnika na njoj gubila su obličje, postala neprepoznatljiva. Italijanke su najlepše žene na svetu.
