U glavi mi je bubnjalo. Krv je šumno pulsirala, tik iza uha. Činilo mi se da traži izlaz iz lobanje. Pokušavao sam da se smirim, da usporenim disanjem obuzdam adrenalin. Evo, već je bolje. Moram da priznam da sam prgav, da se brzo naljutim i da mi se reči lako otmu sa usana kad treba da se posvađam. Pritom ne razmišljam da li ću sagovornika da povredim poganim jezikom. Naprotiv, kao da u tom trenutku iz onog tamnog kutka moje ličnosti navru najružnije reči koje znam, ili čak, nisam ni sanjao da znam. No to potraje kratko. Uglavnom se posle kajem. Ali nekako u sebi. Pomislim: „preterao si prijatelju, pokušaj da to ispraviš.” E, ali šipak. Koliko mi je u jarosti bilo lako da se dernjam i izgovorim bujicu ljutitih reči, mnogo mi je teže, da izreknem tu jednu reč: izvini, pogrešio sam, ili neku sličnu kojom bih priznao da je verbalni ispad bio nepriličan i nepotrebno grub. Seo sam i zapalio cigaretu. Komšijska deca su na korak od mene igrala odbojku crvenom, plastičnom loptom sa belim tufnama, neprestano se saplićući o žutog kokera, koji je lajao i pokušavao da se priključi igri. Roditelji mojih malih prijatelja su u oskudnom hladu dve „žalosne” vrbe, pokušavali da raspale roštilj i tako učine da svi zaboravimo malopređašnju neprijatnu situaciju. Ćebe je bilo karirano, fine teksture, a mrvice maločas pojedenih sendviča privukle su kolonu mrava, koji su uporno pokušavali da ponesu upravo pronađeni plen, negde u travu. „Bajka o mladom princu i Zlatokosoj”, pisalo je na naslovnoj strani bogato ilustrovane knjižice, koja je otvorena ležala na travi pored ćebeta. Okrenuo sam list i ugledao mladića koji je sa konja ushićen posmatrao plavokosu devojku na suprotnoj obali reke. Ona mu je srećna, mahala od cveća napravljenim venčićem. Iz plavih talasa virila je glava vodenog čudovišta, a iz nozdrva i usta nemani sukljao ružičasto-plavkast plamen. Čudovište je očigledno predstavljalo prepreku da dvoje zaljubljenih padnu u zagrljaj…
„Duško, lopta nam je upala u vodu”, uzbuđeno me je obavestio najmlađi dečak. Jednom rukom je podizao treger kratkih pantalona koji mu je neprestano spadao, a drugu je pružio ka kanalu. Uzaludni su bili pokušaji starijeg brata da loptu dohvati nekakvim krivim štapom. Ona je ljuljuškajući se sve više odmicala ka sredini. Ostavio sam knjigu, zasukao nogavice i hrabro zakoračio u ne baš toplu vodu, klizajući po muljevitom dnu. Dobacio sam deci loptu, a onda umesto da se vratim, nastavio sam da gazim preko kanala. Kroz trsku i ševar sam se iskobeljao na drugu obalu, mokar do grudi i prišao Milici, koja je uplakana sedela na visoko odsečenom panju topole. Milica je moja devojka sa kojom sam se pri dolasku na izlet, pre pola sata posvađao zbog neke beznačajne sitnice i ljutito je ostavio.
„Izvini”, rekoh joj uzdrhtala glasa. Pružila mi je ruku. I zajedno smo preko imrovizovanog drvenog mosta prešli kanal. Eto, ipak sam prevalio preko usana tu reč. I nije bilo teško. Kasnije sam se izvinio komšijama zbog neprijatne situacije koju sam svojim postupkom izazavao. I to nije bilo sve. I pljeskavici sam se obratio rečima: „Izvini, moram da te pojedem.” Prsnuli smo u smeh. Dobro raspoloženje se vratilo. Dok sam naginjao flašu piva, pogled mi je pao na slikovnicu pored ćebeta.
U tom trenutku dunuo je vetar i obrnuo nekoliko listova slikovnice. Na zadnjem listu koji je još podrhtavao, pisalo je: „…I tako su princ i Zlatokosa živeli zajedno, srećni do kraja života.”
„Eto, vidiš Dule da nije teško izviniti se”, promrljao sam, „nije ti prinče pala kruna s glave” i vredi izgovoriti tu reč: IZVINI.
Crepaja, 29. avgust 2017. g.
