Tito
Te godine 1971. Josip Broz je govorio Bosancima i Hercegovcima: Budite budni. Ne dajte da neprijatelji rovare između nas. Vaša pobeda u ratu je njihov poraz. Odmah posle rata išli smo iz Splita preko Širokog Brega. Zaustavili su nas u Širokom Bregu. S obe strane puta ljudi digli ruke iznad glave i povikali „stani druže Tito!” Nismo više ono što smo bili. Ljudi su osetili da su bili na pogrešnom putu. I da treba ići novim putem… Srbi, Hrvati, Muslimani ne dozvolite da vas vrate na stari put. Bilo iz Beograda, bilo iz Zagreba. Na paroli jedinstva dobili smo rat. Naše proleterske brigade nalazile su i Drini leševe muslimanskog življa. Četnici su ubijali sve veće od puške, a ustaše klale i bacali u jame. Ne dajte da se vrate šovinističke aveti. Upozoravam vas!
Srđan
Juče je bio 27. januar. Dan kad se u Srbiji slavi uspomena na Rastka Nemanjića, kanonizovanog kao Sveti Sava. Slave ga vernici, Srpska pravoslavna crkva. Slave ga u školama kao prvog prosvetitelja. Istorijska ličnost iz loze Nemanjića koja je utemeljila srednjovekovnu srpsku državu. Njegov kult dignut je u nebeske visine. Prvo Isus Hrist, pa sa njegove desne strane Sveti Sava. Temelj i ugaoni kamen srpskog nacionalizma. Juče i danas. Ostala je legenda kako Srbi za vreme Turaka nisu smeli da ga slave, pa su onda banatski Srbi počeli da prave perece po kućama.
I u banatskom Pančevu miriše na ovo pecivo. Bruje crkvena zvona, recituje se po školama. Gotovo neprimetno u centru ovog banatskog grada mala grupa ljudi oživljava sećanje na Srđana Aleksića, koga su pripadnici Vojske Republike srpske tukli do smrti, jer je branio sugrađanina Alena Glavovića. Bošnjaka. Umro je od brutalnog prebijanja u Trebinju. Daleko je ovaj hercegovački grad od Pančeva, ali je junaštvo i čovečnost Srđana bliska srcu tom malom uzorku pančevačkih građana pod zastavom Građanske akcije koju ponosno ističe Ljiljana Spasić. Mala žena velike kuraži. Popreko je gledaju većinski šovinisti, čuvari lažnog srpstva, za njom se pogrdama gađaju tinejdžeri napaljeni parolama sa fudbalskih stadiona gde se kliče Mladiću i Karadžiću. Za Srđana Aleksića koji je za čovekuljublje dao život nema mesta u molitvama fariseja. Za njim ne zvone crkvena zvona. Nema za njega mesta u novinama. Nije štivo za školske čitanke.
Juče, 27. januara samo u Pančevu, na ulazu sa gradskog trga na uski prolaz koji nosi ime Srđana Aleksića, kao i svake godine, došli su Ljiljana, Dragana, Nenad… da polože cveće i vence ispod spomen ploče koja podseća na junaštvo ovog hercegovačkog mladića. Mala grupa ljudi sazdana od čestica ljubavi i tolerancije. Mala i neprimećena od prolazećih sugrađana. Ali velika ljudska gromada koja utire malu stazu istine. Prkoseći licemerju vlasti i javnosti u zemlji okovanoj starim i novim zabludama i mitovima. Danas sam sa njima.
Valter
Juče, 27. januara Sveti Sava se slavio i u Prvoj Ekonomskoj školi u Beogradu. Dele se nagrade recitatorima i đacima koji najbolje odslikaju lik ovog sveca i „čudotvorca”. Za koga se veruje da je i danas među živućima. Da razgoni vukove. Mitomaniji nema kraja. Ta škola u centru srpske prestonice nekad je nosila ime Vladimira Perića Valtera. Njenog predratnog đaka i narodnog heroja Jugoslavije. Godine 1992. njegovo ime je izbrisano iz naziva ove srednje škole. Uklonjena je i njegova bista.
Bio sam đak te škole. Valterovac. Na časovima istorije o njemu je pričala profesorka Gospava Jojić. I o Bošnjanima, stanovnicima prve bosanske države pod kraljevstvom Tvrtka Kotromanića. Uporedo sa pričom o Stefanu Nermanji, rodonačelniku srpske srednjovekovne države. Pamtim i lekcije o bosanskom krvoliptanju u NOB-u. Sutjesci, Neretvi… Časovi sa kojih nismo bežali. Upijao sam te priče o Marji Busać, Valteru i Veljku Kovačeviću… Istoriju o temeljima nove Jugoslavijavije. I svaki put kad bih dobio peticu iz ovog predmeta, činilo mi se, kad bih srećan projurio pored kamenog postolja, da me sa njega gleda kameni Valterov lik.
Gutao sam istoriju jugoslovenskih naroda. Ali i gomilao petice iz predmeta Srpskohrvatski jezik. O Danu Republike 29. novembru, Toma Biočina, direktor škole i moj dobri duh koji je znao da sam od glave do pete „dete komunizma”, pozvao bi me u kancelariju govoreći: „Na scenu stupaš ti. Priredba je tvoja”. Zajapuren od počasti, trčao sam danima tamo i ovamo. Kucao na vrata narodnih heroja da nam budu gosti. Spremao recitale, uvežbavao horove. I gledao, pomalo zanesen, u bela devojačka kolena što su se pomaljala ispod plavih suknjica horistkinja. A moj dobri Toma Biočina, skrajnut, da ga ne vidim, kasnije bi mi uz pohvalu, šeretski spočitavao da nije zgoreg da malo provetrim glavu od tih slika. Eto tako je bilo dok se slavio 29. novembar, dan već odavno umrle republike Jugoslavije. U Valterovoj školi.
