Kao da je tu stajao od samog postanja sveta. Neko je imao Himalaje, Mont Blan ili neko drugo brdo a mi smo imali njega. Bio je nešto najveće što smo u svojim malim i između ratova skučenim životima videli. Nešto kao naš lični Bog. Svaki oblak se kačio na njega a vetrovi uzalud duvali u pokušaju da ga pomere. U oskudnom hladu njegovog ogromnog tela starci usukanih brkova prepričavali su već davno ispričane priče o strašnim ratovima i lepim ženama…
… i o velikoj bedi i gladi posle dugog i krvavog rata iz kojeg se ni jedan muž nije vratio.
Hranili su se koprivom i maslačkom, a deca se sladila dudinjama i plodovima sa starog bresta.
U hladnim godinama grejalo ih je drvo sa utrina i oko puteva. Kada je u polju ostalo samo sasušeno žbunje i korov, ptice su ostale bez gnezda i otišle, a razni podzemni stvorovi izmileli iz svojih jazbina, pojeli šta su našli pa kad su ogladneli i oni otišli. Oglodanu zemlju spržilo je sunce i dotukle hladne vetrovite zime.
Ledeni severac šibao je golom zemljom sudarajući se kao na bojnom polju sa upornom košavom. Kraj mlake furune osluškivali su taj rat bogova ravnice zaštićeni vojskom preostalih jablanova i lipa sa juga, velikim brestom i šumicom jasenova sa severa.
Starci su ispričali svoje poslednje priče i otišli. Bake su od preostalog brašna umesile posnu pogaču, poljubile decu i krenule za njima.
Tako su odrasli. Kada su izašli napolje stidljivo sunce je razgrnulo mutne panonsko oblake i otkrilo široko plavo nebo bez ptica.
U ambaru je ostalo malo starog semena. Sejali su i danju i noću.
Niklo je, deca se rodila. Ovrli su i napravili hleb a onda seli u hlad starog jablana i počeli priče o lepim ženama i strašnim ratovima.
U senci njegovog širokog, godinama izbrazdanog stable dešavali su se prvi poljupci i još ponešto. Onako moćan zaklanjao je i štitio zaljubljene od radoznalih.
Svakog dana prolazio sam tuda i gledao starce zanesene razgovorom koji su na kratko prekidali kako bi smotali cigaru ili otpili gutljaj mlakog piva. U prolazu se javimo, nekad u šali na nekom komšijskom jeziku.
Na sklepanoj klupi igrale su se legendarne partije tablića i ajnca, psovali poreznici i ogovarali popovi.
Zvono sa tornja brisalo je jednog po jednog, a oko jablana su ostala samo deca igrajući se u tišini.
Izdaleka me je ujela velika praznina na horizontu a onda jalovi miris ulica bez lipa pored puta.
Dugo me nije bilo, šta se desilo, pitam saputnika, ništa… trulo, pa zar je moralo, pa… nije, palo na kuću… možda, pa moglo na decu, pa možda baš nije moralo, pa eto, šta da se radi, boje se ljudi.
Zastao sam kraj ostataka njegovog temelja u čijem odrazu nestaju i ponovo dolaze krugovi vremena, ratova i smrti, rađanja i umiranja, ljubavi i ravnodušnosti. Svaka partija tablića, odjek crkvenog zvona, poljubac, dečiji smeh i cvrkut ptica… sve je zapisano tu.
Iza mene je zašuštao stari brest, sve ptice ovog sveta kružile su ispod niskog, tamnog oblaka. Stavio sam šešir na glavu i nastavio put.
Tamo gde su bile mirisne lipe i raskošni jasenovi drhtale su stidljivo kržljave šljive.
Ljude nisam primetio.
