Žvakao je poslednji zalogaj i istovremeno brisao oštricu o nogavicu suknenih čakšira. Sklopio je brisu i stavio u džep. Namrgođen, pogleda u tmurno nebo i dovikne ženi:
„Velinka, ‘ajde da požurimo da nas ne u’vati kiša.”
Do ručka su natovarili pola voza tuluzine a ostalo je još tri kupe. Jandra je, ime mu je bilo Andreja, bacao snopove tuluzine, a Velinka gore, na kolima, denula. Bila je vešta i snažna. U mnogim stvarima je mogla da se meri sa svakim muškarcem. Posmatrao je dok je radila, a kad se uspravila i nadlanicom obrisala znoj sa lica, primetio je koliko je još uvek lepa. Voleo je neizmerno, ali od kako im je umro trogodišnji sin, oboje su se promenili. Nije više bilo žara u njihovim zagrljajima. Strast je zamenila uzdržanost. A onda, taj događaj od pre dva i po meseca potpuno je razorio njihov već poljuljani zajednički život.
Dan uoči Svetog Ilije, popodne, Andreja je došao kod komšije preko bašte, brice, da se obrije. Inače, brica je bio poznat u selu po dve stvari: bio je neženja (pričalo se da je pederaš), i čovek kome je jezik bio brži od pameti. Voleo je da prenosi tračeve i neproverene vesti. Dok je sa ubrusom brisao ostatke sapunice sa Jandrinog lica, brica zastade, osvrnu se da proveri da li su još uvek sami u verštetu i skoro šapatom mu reče:
„Komšija, nije moje da se mešam, ali tvoj pobratim Stojan, ovde pijan, a nismo bili sami, prič’o kako je imao nešto sa tvojom Velinkom.”
Jandra se samo trže, ne reče ništa, plati brici i uputi se pravo u kafanu gde ga je pobratim čekao da odigraju koju partiju tablića. Sa Stojanom je od detinjstva. Išli su zajedno u školu, zajedno se momčili, delili najintimnije tajne. U najtežim trenucima kad su on i Velinka izgubili nevelikog Dušana, Stojan im je bio najveća podrška. Primetio je, doduše Andreja nekoliko puta kako Stojan krišom posmatra Velinku, ali nije mu zamerao. Nije bio jedini muškarac koji merka Velinku.
Imao je Stojan i jednu, moglo bi se reći, neobičnu, gotovo smešnu osobinu. Kad se napije, voleo je da bude u centru pažnje. Tada je izvodio svakakve vragolije ne bi li na sebe skrenuo pažnju. Preuveličavao je svoju ulogu u pojedinim događajima. Tako je, naprimer, pričao kako su u Sefkerinu na Mandalini, seoskoj slavi, on i pobratim Jandra iz kafane isterali sve goste. Ustvari su se, dok su lumpovali, zakačili sa lokalnim momcima. Kad su počele da lete stolice i flaše, kad je postalo gusto, njih dvojica su sa isukanim brisama čuvajući jedan drugom leđa uspeli da časno klisnu iz kafane. Još više je voleo da priča, često izmišljene švalerske podvige…
„Kol’ko da te čekam. Gde si do sad?”
Veselo dobaci Stojan kad je spazio pobratima na vratima kafane. Ovoj ne odgovori već žurno priđe stolu i prosikta kroz zube:
„Šta si prič’o kod Caprđe u berebernicu?”
Stojan preblede, pa pocrvene i saže glavu.
„Šta si prič’o?”
Stajao je tako još trenutak Jandra, a onda se brzo okrenu i izađe iz kafane. Kod kuće je zatekao Velinku kako postavlja sto za večeru. Odmah je primetila da nešto nije u redu. Ćutali su oboje. Sipala je prvo njemu pa sebi jelo i sela za sto. Stajao je pored stola ćuteći. Mučna tišina je pritiskala sobu.
„Kad te je Stojan jeb’o?”, tihim glasom upita Jandra.
„Šta pričaš Andreja?”
Žestok šamar senu i zažari joj obraz.
„Kad te jeb’o, govori?”.
Ona se pridiže sa stolice sa suzama u očima.
„Niko, i nikad. Boga mi”. Novi šamar još jači vrati je silovito u stolicu.
„Lažeš”. Sad viknu Jandra i ponovo zamahnu.
„Niko i nikad, Dušana mi”.
Zajeca Velinka. Kad ču ime pokojnog sina, ruka mu klonu i on izađe u avliju.
Živeli su tako, ćutke iz dana u dan. Progovorili bi tek pokoju reč. Išli su na njivu, vraćali se. On nije nigde izlazio. Pušio je i ćutao. Spavali su malo. On u predsoblju na pokrovcima i bundašu, ona u krevetu u sobi. Obrali su kukuruz, posekli i vezali tuluzinu i evo sad je voze kući. Izdaleka je poznao konje, a i njega po pokretima i hodu. I Stojan je vozio tuluzinu. Na tri duži od sela, Stojanu se odvezao pajvan, i snopovi tuluzine se rasuše po putu. Više od trećine tereta spalo je sa kola. Kad su se približili, Andreja se obrati Velinki.
„Ti nemoj da silaziš. Ostani gore”.
Jandra zaustavi zapregu i niz pajvan se spusti sa „voza”. Ne govoreći ništa uzme jedan snop i baci ga gore na Stojanova kola. Zajedno su ćuteći utovarili svu tuluzinu prebacili pajvan preko, zategli ga i vezali. Kad su završili, Stojan pružajući ruku progovori:
„Pogrešio sam pobratime. Oprosti mi.”
„Nemam ja više pobratima”, odvrati, ne prihvativši pruženu ruku Andreja, polako se okrenu i uputi ka svojim kolima.
Dok je ispregao i namirio konje, već je uveliko pao mrak. Andreja se oprao dopola dok mu je Velinka iz bokala nalivala vodu, obrijao se (od Svetog Ilije nije više išao kod brice), obukao čistu košulju i rekao Velinki:
„Idem ja. Neću dugo.”
Rominjala je sitna kiša kad je Jandra stigao pred birt. Nije ulazio unutra već je kroz dvorišni prozor virnuo unutra. Iz poluprazne kafane dopirali su zvuci tambura i pesma. Stojan je sedeo za stolom a oko njega u polukrugu je svirala ciganska banda. Naručivao je i ispijao po dva pića odjednom.
„Muzika”, promuklo je vikao, „samo za dva pobratima. Daj ponovo onu našu!” I tamburaši bi tiho, onako kako bi im Stojan gestom zapovedao zasvirali pesmu uz koju su njih dvojica lumpovali. „Sent Tomašu Lazo hej.” Andreji su zadrhtale noge, odmakao se od prozora i uputio u mrak. Nije krenuo ka svojoj, već ka Stojanovoj kući.
Kiša je prestala, oblaci se malo razišli i sad je već mogao da razazna obrise dudova u Stojanovom sokaku. Stao je pored duda nešto pre Stojanove kuće. Zapalio je i žudno udisao dimove. Pušio je već treću cigaru kad ugleda Stojana pri slabom noćnom svetlu kako pomalo posrćući ide prema njemu.
Ugasio je do pola popušenu cigaru i drhteći celim telom pribio se uz dud. U ruci je držao otvorenu brisu. Sada je sasvim razgovetno čuo Stojanovo šljapkanje po baricama i otegnuto tiho pevanje „Sent Tomašu Lazo hej”. Sačekao je još malo, a onda iskoračio iz zaklona duda pred Stojana.
„Jesi to ti pobratime?” upitao je Stojan i zastao, jedva dva koraka udaljen od Andreje.
„Pogrešio sam pobra…” Udarac je bio snažan. Jandra ga je levom rukom još više privukao na oštricu, a oda dvaput zavrteo brisu i izvukao je. Krv je šikljala iz Stojanovog stomaka. Pokleknuo je i lagano se skljokao na blatnjavu putanju.
Jandra je drhtavim rukama obrisao krvavu brisu o nogavicu pantalona sklopio je i stavio u džep. Mesec se za trenutak pojavio iza oblaka i obasjao zgrčeno telo i lokvu krvi.
„Bože, kol’ko krvi. Kao kad zakolješ svinjče”, prolete kroz glavu Andreji i on posrćući potrči niz sokak.
