Na pitanje učitelja kako se zovem, odgovorio sam: Dušan.
„E od danas nisi više Dušan. Zaboravi to ime, od sad se zoveš Mustafa”.
Da, trudio sam se da potisnem sećanje i na ime i na detinjstvo, u početku iz straha od kazni, kasnije iz praktičnih razloga. Shvatio sam da je jedini način da opstanem i napredujem u okruženju je da budem poslušan i odan, da izučim Kuran i vladam se po prvilima kojima su nas učili u ađami oglan školi.
Naučio sam turski i arapski, Kuran sam svakodnevno čitao, vežbe sa oružjem sam lako savladao zahvaljujući snažnom telu i borbenom duhu.
* * *
„Mustafa, priđi”, čovek koji je stajao pored učitelja bio je visok i suvonjav, ne mnogo raskošna odela, ali dostojanstvena držanja. Pružio mi je ruku. Naklonio sam se i celivao ga u nadlanicu.
„Ovo je Derviš Mehmed Zili, dodeljen si u njegovu pratnju. Iako si po zakonu slobodan, od tvog vladanja zavisi kakvo će mišljenje o tebi da napiše u ćitabama, da li ćeš da dobiješ preporuke ili pokude. To ti je valjda jasno. Pamet u glavu”, stavio mi je ruku na rame i ovim se rečima od mene oprostio jedan od nekoliko učitelja koji su se već deset godina brinuli o mom obrazovanju. Neznanac me je pažljivo osmotrio, a onda kratko rekao:
„Hajdemo”.
Iako sam deset godina proveo u Stambolu, ovo je bio moj prvi izlazak izvan zidina škole, ne računajući odlazak na vojna vežbališta. Tek sad sam video veličinu varoši, lepotu raskošnih građevina, bazara, džamija. Bio sam zadivljen. Sve oko mene je prevazilazilo slike o velelpnom Stambolu koje su se formirale u mojoj svesti, stečene čitanjem knjiga i iz predavanja učitelja.
„Lepo, zar ne?”, sa osmehom me je pitao moj novi gospodar, znajući kako novo okruženje utiče na mladića koji se posle završenog školovanja susreo sa svetom sasvim novim, „još puno čudnih i zadivljujućih stvari ćeš videti”.
„Verujem, gospodaru”, odgovorio sam, „Naša carevina je velika i moćna”.
„Istina je sinko. I ne moraš me oslovljavati sa gospodaru, ti si janjičar, slobodan čovek, mada pod mojim nadzorom, zovi me efendi u prisustvu drugih, a kad smo sami po imenu. Ne kako me je oslovio tvoj učitelj, imenom Mehmed Zili, više volim kad me zovu Evlija. Evlija Čelebi”.
Pripreme za put trajale su dve nedelje. Dok je gospodar, nikako da shvatim da ne moram tako da ga zovem, završavao neophodne poslove, ja sam skitao po Stambolu. Divio se prekrasnim prizorima, mnoštvu sveta po sokacima i čaršijama, vitkim minaretima mnogobrojnih džamija, lađama na Bosforu, šedrvanima u bašćama na priobalju, česmama na trgovima…
Krenuli smo u pravcu severo-zapada u Rumeliju, s proleća kad je zelenilo bujalo, a behar nam milovao nozdrve najlepšim mirisima svud usput. Gospodar Evlija je na svakom odmorištu po hanovima, u palankama i varošima, iz bisaga vadio beležnicu i pisao do kasno u noć. Ponekad uz pomoć lojanice, ponekad obasjan srebrnim zracima meseca.
„Nek ostane zabeleženo”, govorio bi.
Usput smo uživali gostoprimstvo aga i begova, a boga mi i paša, pa i igumana manastira neverničkih, koji bi ukazivali neobično poštovanje gospodaru. Ne bih da vas zamaram detaljima sa putovanja, pa ću pomenuti samo za ovu priču značajne događaje.
„Ovaj most je sagradio pre više od sto godina moćni i milostivi Veliki Vezir Mehmed-paša Sokolović”, objašnjavao mi je gospodar Evlija, „bio je slične sudbine kao i ti, hrišćanskog porekla, ali mu je Alah podario pamet, a on se izborio za moć. Bio je Veliki Vezir i služio čak tri moćna cara, sultana Sulejmana Zakonodavca, sultana Selima II, i sultana Murata III. U želji da pomogne žitelje svog rodnog kraja, sagradio je ovde u Višegradu na Drini ovaj velelepan most. Slava Mehmed-paši”.
Put nas je dalje doveo do Beograda. Tu smo se kratko zadržali na proputovanju za Temišvar, stoni grad istoimenog ejaleta. Dunav smo prešli kod Grocke i stupili na tlo Banata. Prvo smo svratili kod dizdara u Pančevu (Bančova kalasi), na ušću reke Tamiš u Dunav, a onda nastavili ka severu izbegavajući močvare pored Tamiša. Na jednom oceditom mestu ugledali smo naselje od zemunica i prizemljuša. Srce mi je zaigralo. Prepoznao sam toliko potiskivane slike zavičaja. Suze su mi nagrnule u oči. U susretu sa seljanima odjednom mi se jezik razvezao, pokuljale su davno zaboravljene reči. Progovorio sam srpski kao da nije prošlo više od deset godina, kao da sam se upravo probudio iz sna. Sinoć legao, a jutros ustao.
„Ja sam Stevan”, reče mi i stegne me u zagrljaj, „tvoj stariji brat, sećaš se?”. Uspomene naviru. Razjareni psi kidišu na mene iskeženih očnjaka, ali tu je Stevan. Batinom rasteruje životinje i zaštitnički me grli.
„Ovo je Zorka, rodila se posle tvog odlaska, otac i mati su umrli”, reče Stevan i privede mi stidljivu tananu momu, sestru moju. Vidim osmeh na licu gospodara i dobrotvora, ali i suzu koja mu je zaigrala u oku. Te večeri je u ćitabe zapisao: Severno od palanke Pančevo na putu za Bečkerek (na turskom Bečkelek – pet dinja), nalaze se sela nastanjena srpskom rajom Velika i Mala Crepaja.
Ovo je moj zavičaj, mesto u kom sam rođen, ali ne, neću da ostanem ovde, neću se latiti rala i neću zasejati brazdu. Vratiću se u Stambol i tamo nastaviti život, tamo pripadam, tamo ću biti korisniji i bratu i sestri i seljanima nego da ostanem ovde. Rodni kraj neću zaboraviti i pomoći ću koliko budem mogao.
„Šta vas tišti brate? Šta vam ovde nedostaje?”, upitao sam Stevana na rastanku.
„Eh, mnogo toga, ali najviše pijaća voda. Tamiš je daleko, a ova voda iz močvare je nezdrava za piće”, odgovorio mi je dok smo se praštali. Zajahali smo. Često sam se osvrtao. Mahali su mi dugo. U suznim očima mi se belasala marama na glavi sestrinoj, koju sam tog dana prvi i jedini put video.
Prošlo je mnogo godina od tad.
„Ovo ti je pismo za dizdara u Pančevu”, rekao sam najpouzdanijem svom momku Ahmetu, „ostaćeš tamo dok bunar ne bude iskopan i ozidan kamenom iz Taš-majdana kod Beograda, jer u Banatu se ne može naći ni toliko kamena koliko je zrno boba. Ova kesa dukata ti je za troškove. Neću da bude nikakav kuluk za tamošnju raju. Sve da bude o mom trošku”.
„Razumem gospodaru”, naklonio se Ahmet.
Onda sam presavio tabak i napisao ovu priču. Nek ostane zabeleženo, kao što je govorio moj dobrotvor, čuveni putopisac, rahmetli Evlija Čelebija.
U Stambolu na Bosforu, hidžretske 1098. godine.
Mustafa Čola-paša
