Lica: Miloš
Valerija
Viktor, kapetan-crvenoarmejac
Aljoša
vojnici
SLIKA I
Unutrašnjost brvnare. Na levom zidu su upaljeno kandilo ispred ikone i vrata od kuhinje. U samom ćošku peć i naslagane cepanice. Na desnom zidu snegom zavejan malen prozor. Pored prozora ulazna vrata, a sa druge strane čiviluk od jelenskih rogova.
Čuje se ženski glas koji peva neku veselu, šaljivu pesmu i pri visokim tonovima prelazi u falset, a zatim se sa pesmom meša potmulo trupkanje. Vrata na desnoj strani se otvaraju i u prostoriju stupa snažan brkat muškarac. On otresa pahulje sa šubare i kragne bunde i na čiviluk, tu iza vrata kači prvo pušku, a onda odeću. Strast prema lovu Miloš je stekao još tamo u Banatu dok je sa ocem i komšijom deda Žarkom vijao lisice i zecove po kukuruzištima i oranicama seoskog atara.
MILOŠ (uzvikuje): Valjenka! Evo ulovio sam zeca golubice moja. (Publici, dok pored puške kači redenik sa patronama): Puška mora da bude uvek pri ruci i napunjena, nikad ne znaš kad će da ti ustreba.
Kroz vrata od kuhinje zasukanih rukava, opasana keceljom ulazi tridesetogodišnja jedra žena.
VALERIJA: Oh, mačor daragoj – veselo će Valja – pripremiću ti zeca u aspiku – pa će onda setno – Aljoša, moj pokojni muž je obožavao zeca u aspiku.
MILOŠ: Rekao sam ti da ga ne pominješ u mom prisustvu.
VALERIJA: Što se odmah ljutiš – mazno će – ja tebja ljublju, ti moj geroj, sad će Valjenka da ti sipa jednu votkicu i izvadi iz ćupa kisele krastavčiće, da se malo založiš dok ne bude gotova kaša – a onda će jogunasto – a kad ti u snu pominješ onu tvoju Tisu, Onda ništa?
MILOŠ (ljutito): Pa sto puta sam ti rekao da je Tisa reka iz mog zavičaja, deli Banat od Bačke. Na Tisi sam lovio ribu.
VALERIJA: Znam ja kakvu si ti ribu lovio – promrmlja.
Da se za trenutak zaustavimo na ovom mestu i pomalo zbunjenom čitaocu objasnimo da se Miloš ratar iz Banata pripadnik austro-ugarske soldateske, 1916. godine predao Rusima, a onda, igrom slučaja, obreo u redovima Crvene armije kao učesnik revolucije. I evo ga još uvek ovde dočekao je 1922. godinu i proglašenje SSSR-a. Nije ga ovde zadržala ideologija boljševika, to što je vlast predata radnicima i seljaštvu, već Valjerijine „…oči čornije, oči strasnije…” i njene raskošne razigrane grudi.
VALERIJA: Nu, harašo, verujem ti. Vidi šta će tvoja golubica u znak pomirenja da ti da. Dude, sikice, ti ih obožavaš – i počne da otkopčava dugmiće na bluzi. On sa osmehom na licu raširenih ruku prihvati draganu i zagnjuri glavu u njena razgolićena nedra.
Strašna lupa na vratima i galama prekine njihove zagrljaje.
– Otkrij! Otvaraj vrata!
Valerija na brzinu potrpa sise u bluzu poravna haljinu i rasčupanu kosu trenutak pre nego što su u sobu nagrnula dva crvenoarmejca i kapetan sa petokrakom na šapki.
VIKTOR: Valjerija Ivanovna, moraš poći sa nama u komandu.
VALERIJA: Počemu? Zbog čega?
VIKTOR: Ne pitaj već polazi… Štaaa? Kandilo i ikona? Tovariš Miloš, odmah skidaj to. Zar ti to dozvoljavaš, tovariš? Ti si komsomolec, ovo neće ovako da prođe, pozvaću te na odgovornost. Religija je opijum za narod.
Miloš bez reči dunu i plamičak kandila se ugasi. Ikonu nije skinuo.
ZAVESA
SLIKA II
Kancelarija sa pisaćim stolom do zida i gvozdenim krevetom na sred scene. U polutami se naziru razgolićena tela na krevetu i čuju uzdasi. Nastupa tišina.Viktor seda na ivicu kreveta i pali cigaretu. Svetlo se pojačava.
VALERIJA (oblači bluzu): Brkati naivko je poverovao u priču o privođenju, jadnik.
VIKTOR: (Smeje se).
Vrata se posle kucanja polako otvaraju. U prostoriju je zakoračio Miloš, a onda iznenađen zastao. – Mislio sam biće ti hladno – tiho izgovori držeći u ruci debelu vunenu maramu, a onda iz pružene ruke pusti da marama padne na pod, okrene se i izađe.
ZAVESA
SLIKA III
Soba u brvnari.
MILOŠ (Energično ulazi i gleda ka čiviluku): Gde je puška, gde je vintovka – na čiviluku je nema, osvrće se po prostoriji – ubiću preljubnicu, kurvu – viče.
VALERIJA (ulazi zajapurena): Nije to što misliš, milij. Pokušao je na silu. Nisam pristala. Obrazi su joj išarani suzama, pokušava da ga zagrli. Evo sikica, evo dudica za mog mačora.
Ulazna vrata se otvaraju. Na njima se pojavljuje mršav neobrijan čovek u pohabanoj uniformi. Zaprapašten gleda ženu razgolićenih grudi kako pokušava da zagrli nepoznatog čoveka.
VALJERIJA: Aljoša! Živ si, ljubavi. Aljoša koji se nije pojavljivao četiri godine, za koga su svi mislili da je mrtav, odguruje Valeriju.
ALJOŠA (gleda prema čiviluku): Gde je vintovka! Ubiću te nevernice, soldatušo!
ZAVESA
Iz gledališta se čuje mlak aplauz, koji prekida pucanj iza scene. Zatim se čuje još jedan. Posetioci pozorišta su zagrajali. Nekoliko njih trči i penje se na pozornicu.
„Rekviziter Jegor Davidovič ubio je direktora pa sebe”, objašnjava glumac koji je igrao Miloša, Aljoši i Viktoru. Iza njih je usplahirena, jedina glumica u komadu, „kažu da je Jegorova žena već duže vreme direktorova ljubavnica”.
Eto, ipak je veliki Anton Pavlovič Čehov bio u pravu. Puška koja se pojavi na sceni u prvom činu, na kraju mora da bude upotrebljena.
