Jedva je uspevao da prati ćerku koja je u žurbi isprednjačila. Radila je od kuće, ali joj se posao nagomilao. Da li ću uspeti da u dogovorenom roku sve završim, razmišljala je? Ali tatu nisam mogla da odbijem… Jutros joj je ostalo dvadesetak neotvorenih mejlova, od kojih je svaki mogao da donese nove teškoće. Klijenti su bezobzirno, ponekad u zadnjem trenutku zahtevali takve izmene koje bi zahtevale da se dokument iz osnova preoblikuje i time obesmislili sav prethodni rad. Tada bi pobesnela, otela bi joj se i po neka psovka, ali klijenti nikad to ne bi primetili jer je u komunikaciji ostajala krajnje ljubazna i uviđavna. Verovatno je zbog takvog odnosa prema poslu bila cenjena i tražena. Posao joj je cvetao
„Sačekaj tu”, rekla je kad je pristigao, a onda bez obzira na gunđanja i glasno negodovanje pacijenata u hodniku, posle kratkog kucanja ušla u ordinaciju broj 8.
Sva je na mene, pomislio je nasmešivši se i stao sa druge strane dovratka, korak-dva od reda; odlučna, beskompromisna, ide direktno ka cilju. Ustvari, takav sam do skoro bio. A sad? Posle penzionisanja postao sam: nervozan, neljubazan, džangrizav, nepodnošljiv ponekad i samom sebi.
* * *
„Sačekajte ispred! Doktorka je zauzeta”, sem izgovorenim rečima sestra koja je zapisivala nešto u protokol nije pokazala da obraća bilo kakvu pažnju na pridošlicu. Zvuk koraka proizveden visokim potpeticama nije promenio ritam. Sestra podiže pogled.
„Gospođo, molim vas…”
Usta medicinske sestre ostala su u čudu otvorena kad je žena ne pogledavši je ušla u drugu prostoriju ordinacije. Trenutak kasnije prepoznala je doktorkin glas:
„Olja, otkud ti?!?”
Sestra je slegla ramenima, odmahnula rukom i nastavila da zapisuje, a onda zastala, gricnula kraj hemijske, onaj koji ne piše i pridigla se.
„Doktorka, jel treba kafa, sok…?”, doviknula je ne ulazeći u ordinaciju.
* * *
„Dušan Bogdanov“, začuo se krckanjem i nekakvim cijukanjem izmenjen, činilo se ženski glas iz malenog zvučnika na plafonu. Pročistio je grlo kao da se sprema za nekakav govor ali je samo prišao vratima i žustro kao nekad uhvatio kvaku.
„Sramota!“, nije mogla da se obuzda neka žena.
„Stvarno nema smisla. Čekam od jutros”, dodade muški glas. Ostali koji su čekali u redu sa odobravanjem zabrundaše. Neki su ćutali.
Nezadovoljnike u hodniku nije udostojio odgovora, čak ni pogleda. Samo je energično podigao bradu i zakoračio kroz vrata iznad kojih je malo nakrivo stajao broj 8.
* * *
„Čika Dule, kako je? Dobro izgledate. Olja kaže… uostalom, dajte da vidimo šta to imate na leđima? Šta osećate?”
„Imam nekakav mladež, tu pored lopatice. Ponekad me svrbi, ponekad imam utisak da se nešto tu ispod migolji, ponekad bolucka. Nervira me, smeta…”
„Hmmm! Da. Tipična keratoza. U 99,9 posto slučajeva bezopasna promena na koži. Benigni, ipak ga moramo nazvati, tumor. Čika Dule, ako hoćete možemo sad, odmah, ovde, ambulantno da ga uklonimo. U lokalnoj anesteziji. Ako želite da razmislite, možemo da zakažemo za neki drugi dan”.
„Sklanjaj ga odmah, Snežo dete”, bez razmišljanja izgovori privilegovani pacijent.
„Doobroo… sestro pripremite šta je potrebno i pozovite stažistu Novoselića”.
* * *
Jedino je zvackanje instrumenata i zujanje klima uređaja remetilo tišinu. Doktorka je intervenciju rutinski privodila kraju.
„Joj bože, šta je ovo?”, kriknula je sestra i odskočila. Doktorka je kao skamenjena stajala sa skalpelom rukama. U celoj situaciji najpribraniji izgledao je stažista Novoselić koji je mobilnim telefonom snimao tamno stvorenje koje se pojavilo iz reza posle uklonjenog mladeža, zmijolikim pokretima spustilo niz leđa pacijenta i palo na pod prekriven keramičkim pločicama. Kasnije, snimljeni izveštaj uzbuđeni student medicine je dopunio govoreći u diktafon:
„Neidentifikovan, u medicinskim analima dosad nezabeležen objekat, tamno-smeđe boje desetak cm dužine i milimetar do milimetar i po debljine, pojavio se posle uklanjanja keratoze, pretpostavljam, nastao kao dugogodišnja materijalizacija kombinovanog nagomilavanja stresa, neuroza, nezadovoljstava i strahova. Nažalost, objekat je netragom nestao podvukavši se ispod ormana za smeštaj medicinskih instrumenata u pukotini na keramičkoj pločici poda ambulante.”
* * *
Pacijenti u hodniku spremni da se rečima obruše na bezobraznika, nisu mogli da prepoznaju čoveka koji je izašao iz ambulante. Umesto samouverenog, beskrupuloznog borca koji je ušao, izašavši, pojavio se nasmejam, mogli bi smo reći čovek dobroćudnog izgleda, činilo se čak malo debeljuškast, nalik Deda Mrazu, ljubazno se naklonio i otišao niz hodnik zviždućući.
* * *
Prošlo je možda mesec dana od opisanog događaja kad je Olja posle tuširanja, na leđima primetila mladež.
„Isti je kao tatin. Neka ga neka ostane. Ukloniću ga kasnije. Kad dođe vreme”.
