Kad prestaje život?

Tiho, iako je znao da ne može da je probudi, ušao je u bolničku sobu i stao pored kreveta. Stanje je nepromenjeno već više od mesec dana. Posle moždanaog udara, nije se probudila. Doktor kaže da je stanje takvo da je davanje pouzdanih prognoza nemoguće. Krizni period je prošao. Život nije ugrožen. Srce je zdravo, koma je duboka. Uz pomoć aparata može da vegetira godinama… Prišao je prozoru i zagledao se u zelenilo u bolničkom parku. Drveće, žbunje, travnjak, staze, sve to je počelo da gubi svoje obličje, da tone u nekakvu maglu. A onda su tu zamagljenu uskomešanu masu zamenili jasni prizori koji su se ređali u kratkim sekvencama.

Svečana tišina. Miris tamjana pomešan sa mirisom dima mnogobrojnih sveća. Elegantna mlada žena drži za ruku dečaka i prilazi svešteniku. Dečak pruža sastavljene dlanove koje zagolicaju bele bezmirisne kockice nafora. Opor ukus vina iz putira, na usnama hladan dodir pozlaćenog krsta, meka sitnim dlačicama obrasla sveštenikova nadlanica na koju, prekrstivši se, dečak spušta lagan poljubac… Bicikl je iskrivljenog točka ostao u jarku. Sa oderanog kolena kaplje krv. Suze ne mogu da ublaže bol. A onda umirujući glas, guščija mast na listu bokvice i majčin poljubac leče ljutu ranu… Sladoled u kornetu. Dve kugle. Jedna od čokolade, druga od limuna. Pred kavezom sa majmunima, koji vrišteći skaču sa ljuljaške na uglačanu granu drveta, mama vadi kesu sa kikirikijem i zajedno se smeju spretnim pokretima crvenoguzih đavolaka, koji vade ukusna zrna iz mrežasto izbrazdanih ljusaka. Tata, sveže izbrijani brka ovekovečuje prizore škljocajući fotoaparatom na kojem ispod pisanih ćiriličnih slova SMENA i oznake 8, piše zdelano v SSSR…

„Ljubi ga majka, moj najbolji đak. Moj odlikaš”.

Radost na licima, a iz đačke knjižice se smeškaju petice… Tri dana nije htela sa njim reč da progovori, a on nije imao hrabrosti da je pogleda u oči. Došao je prvi put pijan kući…

„Bakino čedo. Moj prvi unuk”.

Suze u njenim očima, i njegov začuđen pogled pun divljenja kada je video kako spretno barata povijajući maleni plačni zamotuljak… Tatina smrt i njena bezmerna supružnička tuga. Na šestomesečnom pomenu dugo je gledala u travku koja je uspela da nikne između mermernog poklopca i postamenta i rekla:

„Evo, tata nam šalje pozdrav”.

… Prvi znaci Alchajmerove bolesti kod sad već sedokose starice i njegovi zabrinuti pogledi. Onda zajedničke suze. Njeni sve češći izleti u prošlost, i retki trenuci nežnosti i obostrane sreće kad bi uspela da ga prepozna. Suze su presahle kad je doživela moždani udar i ostala u komi…

Prenuli su ga zvonki zvuci vodenih kapi koje su počele da udaraju u prozorsko okno. Dole, bežeći od prvih kapi koje su tamnim flekama bojile betonsku stazu, devojka i mladić su držeći se za ruke potrčali ka ulazu u bolnicu. U sledećem trenutku, njihova nasmejana lica nestadoše ispod nastrešnice pred vratima. Okrenuo se od prozora i duboko uzdahnuo. Nije bio siguran u kom trenutku je doneo odluku. Juče ili prekjuče ili još ranije. Možda onda kad su suze presahle. Kad je shvatio da nema pomoći.

„Bože, oprosti mi”, promrmljao je i izvukao kabl aparata iz utičnice. Ujednačeni tit, tit, tit zvuk je utihnuo. Čulo se samo tiho zujanje klima uređaja. Pažljivo je za sobom zatvorio vrata i prišao pultu za kojim je dežurna sestra čitala nekakav časopis.

„Majka mi je umrla”, rekao je gotovo ravnodušnim glasom. Sestra ga je pogledala i žurno ustala ostavivši otvoren časopis i šolju sa čajem koji se još pušio. Žustrim korakom je pošla prema sobi 213 i usput se još jednom okrenula.

„Ima dobre noge”, pomislio je gledajući za njom.

Crepaja, 20. novembar 2018. godine