Stigao sam do stotridesetosme strane. Već nekoliko puta sam nameravao da odustanem od daljeg čitanja, knjiga mi nije bila interesantna, ali nešto me je gonilo da ipak nastavim. I zahvaljući tom podsvesnom podstreku, ali ne samo njemu, nastala je ova priča. Na toj, stotridesetosmoj strani nije tekst postao interesantniji, nisu mi reči ili rečenice privukle pažnju, već jedna svetlo-mrka mrlja. Obična fleka. Prekinuo sam čitanje. Prva asocijacija bila mi je švajcarski psihijatar Roršah i njegove mrlje. Ali, ne. Fleka je bila sasvim asimetrična. Ovalna, ali ne okrugla. Nepravilnog oblika sa tamnijim ivicama, nije nastala od jedne kapi, već od prolivene tečnosti. Mrlja je svojim postojanjem, oblikom i bojom postavila niz pitanja i davala tek poneki odgovor. Jedno od pitanja je od čega i kako je nastala? Možda od prolivene kafe?, ali verovatnije, zbog njene sasvim svetle boje, od čaja. Približio sam nos. Nije se osećao nikakav miris. Ni miris limuna, niti kamilice ili nane… Da li je čaj bio zašećeren? Da li ga je pio muškarac ili žena? Da li je žena bila lepa? Da li je napolju nebo bilo zastrto tamnim oblacima koji su najavljivali oluju, pa je tresak groma izazvao prolivanje čaja, ili je možda sunce toliko ugrejalo da je promaja zbog otvorenih prozora iznenada zalupila vrata i uzrokovala drhtaj ruke lepe čitateljke? Ili je možda usred zimskog popodneva dok je muž bio na službenom putu iznenada banuo njen ljubavnik, čaj se prosuo, pokvašena knjiga se našla na kauču, šolja završila na podu, a žena u zagrljaju svog dragana? Ili je umesto ljubavnika u kuću upao maskirani provalnik sa nožem u ruci?… Priča je mogla da krene u milion različitih pravaca. Ipak desilo se nešto drugo. Nekoliko reči okruženih ivicom mrlje (VATRA, MLADIĆ, DEVOJKA, STRAST, NESREĆA, PROGNANIK, LJUBAV), izdvojilo se i počelo da rađa slike koje su oblikovale priču.
PRIČA
Vatra je bacala drhtave senke na zidove pećine. Mladić, umoran od bdenja, protrljao je oči i dodao na plamen nekoliko grana. Iskre poleteše prema svodu, a plamen poskoči i jače obasja usnule prilike pokrivene krznima. Njegov prethodnik kome se zbog nemarnosti vatra ugasila, prognan je iz zajednice. Od trenutka kad se plamen ugasio, čitavo leto je ova nevelika skupina ljudi, žena i dece sa nestrpljenjem očekivala nevreme, udar groma u neko suvo drvo ili sasušenu travu u ravnici, to je bio jedini način da do vatre dođu. Tada bi u pećinu preneli užareno ugljevlje i opet potpalili vatru. Kad je plamen ponovo obasjao unutrašnjost njihovog skloništa, mladić je odabran za odgovoran zadatak čuvara vatre. Bio je oslobođen lova, lutanja po šumi u potrazi za plodovima, gljivama i korenjem, klesanja kamenih sekira, izrade kopalja ili strela. To su radili drugi. Jedini njegov zadatak je bio da sačuva vatru. Prošle su dve snežne zime i dva leta od kako je mladić održavao plamen. Izmenio se. Osnažio. Malje na licu, grudima i preponama, nisu više bile paperjaste. Postale su čvršće, gušće i duže, njegov glas je ogrubeo. Ponekad kad mu se danju nije spavalo, išao bi u šumu da sa ženama sakuplja drvo za ogrev. U zadnje vreme se to dešavalo sve češće. Osećao je neko uzbuđenje u društvu žena i koristio svaki trenutak da bude u njihovoj blizini. Tako je večeras, sedeći i boreći se sa snom, razmišljao o tom čudnom osećanju koje bi ga obuzimalo u društvu žena. Dok je zurio u plamen oslonjen na lakat začuo je šuškanje i tihi poziv.
„Dođi”.
Ugledao je Ejzru sa kojom je danas sakupljao suvarke u šumi, kako pognuta zalazi u mračni deo pećine i gestom ga poziva.
Dodirivali su jedno drugo, nežno vršcima prstiju. Lice, usne, telo… Zagrljaji su bili sve čvršći, disanje se ubrzalo. Izgubili su pojam o vremenu. Želeli su da slatki poljupci i strast traju što duže. Najzad, vođeni nedokučivim nagonima, spojili su se u nerazmrsivo klupko. Kad su trzaji užitka prestali, kad se uzburkana krv smirila, disanje usporilo, plamen strasti ugasio, ležali su zagrljeni, skoro beživotno, nesvesni okoline. U skloništu je vladao mrak. Vatra o kojoj je trebao da brine mladić, ugasila se.
Zakoni zajednice bili su neumoljivi. Mladić je prognan.
Lutao je usamljen, izopšten. Nevičan lovu, bez ikakvog oružja, hranio se nekakvim crvenim bobicama, dozrelim voćem, iskopavajući jestivo korenje… Većinu dana provodio je u potrazi za hranom, a uveče bi potražio zaklon, umoran od tumaranja. Uspevao je da utoli glad, ali ga je mučila usamljenost. Jednom se približio zajedničkoj pećini, ali dojučerašnji saplemenici su ga oterali kamenicama. Pobegao je. Očajan, zaustavio se na ivici ambisa zagledan u oštro stenje na dnu. Nije načinio taj jedan korak. Nagon za samoodržanjem je nadvladao.
* * *
„Hej! Tražila sam te”.
Skoro je pao sa krošnje kad je čuo ljudski glas. Pod drvetom stajala je Ejzra. Sjurio se dole, usana još umazanih ostacima ptičijih jaja. Izbezumljen od sreće, grlio ju je, ljubio, skakutao oko nje. Ona se smejala. Pružila mu je ruku.
* * *
Oštrim kamenom, zašiljio je štap. Prva riba koju je nabo na šiljak, nije bila velika. Podelili su je.
„Ove mogu da se jedu”, rekla mu je Ejzra i strpala mu u usta klobuk pečurke, smejući se.
„Ejzra, ti si moje sunce i mesec i sve one zvezde koje na nebu trepere”, rekao joj je. Opet se smejala. Ležali su u travi zagledani u nebo. On joj je milovao stomak koji je bivao svakim danom veći.
„Zvaćemo ga Lund”, prošaputala je.
„Ako bude devojčica, Luna. Biće lepa kao ti”, govorio je i uzeo kamen u ruku, „napraviću od ovog kamena sekiru”.
Sedeo je nogu raširenih i uporno udarao kamenom o kamen. Sitni komadići padali su svuda okolo zajedno sa plamtećim iskricama. Prvo se iz suve trave izdigao jedva primetan tračak dima. Zastao je. Sagnuo se i počeo mahnito da duva.
„Ejzra! Pogledaj”.
Oboje su duvali klečeći dok nije poskočio prvi plamičak.
„Vatra! Vatra! Stvorili smo vatru”, vikali su u glas.
