„Bure mora prvo da zabrekne”, govorio mi je tata dok je nalivao vodom rasušeno bure za kupus. Potom je čekićem kuckao gvozdene obruče i dovodio ih u položaje koji su godinama u nazad ostaviljali tragove na spoljnoj strani kace. Kapi nalik suzama koje voda pravi pronašavši put između, veštim rukama pintera precizno istesanih dudovih duga, priljubljenih kao igrači u kolu gde se ruke momaka i devojaka stišću a ramena dodiruju u želji da ostanu što duže jedno uz drugo, te blistave kapi nestaju i preobražavaju se u tamne vlažne pruge, uz ivicu duga, jer drvo bubri, širi se i zaptiva i najmanju rupicu. Sutradan je bure zabreklo, i nijedna kap više iz njega neće da iscuri.
„A sad da spremimo kupus”.
Odlazimo u baštu kad rosa spadne, ali nam još po neka kap navlaži nogavice pantalona, jer škrto jesenje sunce ne uspeva da sasvim osuši požutelu travu pored putanje. Tata dugačkim nožem odseca i dobacuje mi jedre, nabrekle glavice, a ja ih slažem u kotaricu koju onda zajedno iznosimo.
„Ovaj naš će biti dobar za ribanac, ali onaj za prokole ćemo da kupimo od baba Rakile koja jedina u selo ima pravi futoški kupus”, govori tata dok zatvara rasklimana baštenska vrata.
Onda iz podruma donosi nož za kupus koji ukoso postavljenim sečivima podseća na ogromno rende. Nož postavlja na dve hoklice, a ispod drvene naćve.
„U ovim naćvama je majka”, svoju babu je zvao majka, „za vreme okupacije mesila lebac za nedelju dana. Posle oslobođenja smo lebac kupovali kod pekara”.
Na jednom kraju daske na kojoj su pričvršćena sečiva je sedeo tata, a na drugom kraju ja. On bi napunio drveni ram na pola presečenim glavicama i snažno gurao ram napred-nazad. Svaki njegov pokret bi pratio šuštav zvuk sssk, sssk, a u naćve bipadao na tanke rezance isečen kupus.
Do pola napunjene naćve bi izručio u bure, a onda posolio kupus. Bacio bi šaku okrunjena kukuruza, nekoliko listova lorbera, a zrna bibera bi se zacrnela na izribanom kupusu. Prokole bi pažljivo ređao, udubljenja u glavicama nastala isecanjem korena bi punio solju i nadevao praznine između prokola ribancem. Kad bi glavice nestale ispod sledećeg reda ribanca, natočio bi iz zamagljenog bokala čašu mladog vina, podigao je u visinu očiju i kad bi odmerio boju prineo ustima i popio u dva velika gutljaja. Coknuo bi jezikom, zasukao rukave, šešir zaturio na potiljak i drvenim maljem nabijao ribanac sve dok ne bio počeo da žmečka a penasta tečnost ne izbije na površinu.
„Ako ne nabiješ dobro, ne istisneš sav vazduh, nema ni dobrog kupusa”, govorio bi između udaraca maljem.
I tako red ribanca, red prokola dok se bure ne napuni, a bokal ne isprazni.
Pre nego što bi kupus pokrio belim platnom, terao me je da u sok koji je isplivao iznad ribanca stavim prst i liznem.
„Zapamti! Ne sme da bude neslan, a ni preslan”.
Poređao bi danad, stavi daščicu popreko i zavijao šraf dok tečnost ne prekrije danad, ali da ne pokvasi zupce drvenog šrafa.
„Dobro je”, konstatovao bi. „Stojanka”, doviknuo bi mami, „naseci malo šunke i natoči još jedan bokal. Biće i sarme i podvarka i ribanca za salatu. A bogami i rasola da rasteriva mamurluk zajtra”.
A onda kad zagudi zima, kad sneg zaogrne avliju i sokak, za fruštuk bude vrući’ čvaraka i kisela kupusa, za Badnji dan pasulja prebranca i kupusa ribanca, za Svetog Jovana sarme sa poređanim suvim rebrima odozgore, a međuvremenu podvarka sa režnjevima slanine ili na koturove isečenim kobasicama. Zajtra ako ustreba, rasola koji malko rezi i mamurluk leči.
