Kamenorezac

Jeste, kamen traje, ali nije večan. Vreme je večno, neuništivo. Traje i stalno je drugačije. Sve teče, sve se menja, rekao je neki od antičkih filozofa, zaboravio sam koji, i to je cela istina. Al bolje da ćutim, ovo za kamen, da me ne čuje neko od mušterija. Jer gde si ti video da kamenorezac kudi materijal od kojeg pravi spomenike. Seče granu na kojoj sedi. Al ja to samo vama. Pred mušterijama hvalim granit, mermer… Neki se čude što se bavim ovim poslom. Kažu, živim od smrti, od tuđe tuge. A to je samo posao kao i svaki drugi. Posao kojim se moja porodica bavi evo već četiri generacije. Ako ćemo tako da gledamo, kasapin takođe živi od smrti, čak je neposredno uključen u ubijanje životinja. Zamislite, zaklati jagnje… A ipak niko od nas ne razmišlja o tome kad ispod sača, za Đuređevdan, iznesu vruću jagnjetinu i stave je na slavsku trpezu… A negde sam pročitao da postoje specijalno obučeni kasapi, koji za Jevreje ortodoksne vernike, kolju životinje po strogim verskim pravilima. Meso tako zaklanih životinja je dozvoljeno jesti, a na drugi način zaklano, nije. Pa onda mislim, zar je živeti od lažnih obećanja prihvatljivije. Lagati narod, što rade političari, barem ovde kod nas… Al’ izgleda da je svud tako. Zar je to častan posao? Ili evo sad od kad se rasplamsao ovaj najnoviji rat, prozvođači i trgovci oružjem trljaju ruke… Organizovati sajam na kome se pokazuju najnovija dostignuća koja proizvode smrt, to je moralno? Rekao sam vam već da se ovim zanatom bavio još moj pradeda. Kako je taj čovek pisao goticom, pravi umetnik. Video sam u njegovom notesu nacrte za natpise na spomenicima. Učio je zanat kod jednog Švabe još u vreme Franc Jozefa. Posao je posao. Nije pravio moj pradeda razliku ni nacionalnu, ni versku. Izrađivao je spomenike i za Švabe i za Mađare i za naše. Pisao imena i ćirilicom i latinicom. Pravoslavci, katolici, protestanti. Svi su u smrti jednaki. Mogu da vam pokažem nekoliko spomenika na švapskom groblju, koje stoji zapušteno, zakorovljeno, sramota! Na postamentima se lepo vidi: izrađeno u radionici Stojić i sin. Ne treba vam bolja preporuka od spomenika koji odoleva vremenu više od jednog veka. I vodim ja moje mušterije pre nego što sklopimo posao po groblju, pokazujem im spomenike koje je izradio pradeda ispisane kitnjastom goticom, gde su početna slova ukrašena floralnim motivima kao na srednjovekovnim minijaturama, pa im pokažem one spomenike ispisane ćirilicom u vreme kralja Ujedinitelja, koje je napravio deda, onda pogledaju spomenike urađene očevom rukom sa uklesanim petokrakama… Sve se to nalazi na jednom groblju. Tako je moja porodica po prirodi posla generacijama u nazad bila vezana za pogrebe. Nisu oni bili svedoci samo ljudskih smrti. Prisustvovali su sahranama nekoliko država u kojima su se rađali, živeli i umirali. Podjednako su se radovali ili tugovali, zavisi šta im je život donosio, i u Austrougarskoj, i u Kraljevini Jugoslaviji, i u Socijalističkoj Jugoslaviji… Eto samo ja, sam život proveo u nekoliko država koje su postojale, nestajale, menjale ideološke i geografske oblike: FNRJ, SFRJ, SRJ i Republici Srbiji… I svi ti moji preci i ja smo živeli od izrade spomenika, od poštenog rada. Sad što je neko morao da umre da bi mi pravili spomenike, šta da se radi. Sve je to život i na kraju smrt. Svi ćemo da završimo tamo sa manjim ili većim kamenom iznad glave. Nego, bolje da ćutim, uzmem čekić u ruke i završim natpis na ovom spomeniku. Sutra dolazi mušterija.