Dok je dim pomešan sa parom sukljao put neba, kroz prozor je pažljivo posmatrao putnike na pošljunčanom peronu jedne od malenih usputnih stanica. Poslastičar je iz drvenih kolica, propinjući se na prste i sasvim ispružene ruke, žurno dodavao sladoled putnicima kroz prozor susednog vagona. Nekoliko zabrađenih žena sa cegerima i brkatih muškaraca sa šubarama na glavama, uprkos toplom vremenu, nestrpljivo se gurkajući, penjalo se uz metalne stepenice druge klase. Ona je prvo podigla kofer, a onda jedno po jedno dete na platformu trećeg vagona.
Otpravnik je trudeći se da ostane u senci ogromnog kestena, pištaljkom i podignutom signalnom tablicom dao znak za polazak. Lokomotiva uz trzaj praćen prodornim piskom, povuče kompoziciju i on sklanjajući se od vetrom nanesnog dima, zatvori prozor i zavali se na drvenu klupu nemarno opruživši noge. Kad je ugleda, kako pokušavajući da nađe slobodno mesto, jedva tegleći poveliki kofer u jednoj ruci, a drugom rukom držeći mlađeg dečaka ulazi na vrata, uslužno ustade i ponudi pomoć.
„Dozvolite da vam pomognem gospođo. Evo možete ovde sesti. Pomoći ću vam da podignete kofer.”
„Baš ste ljubazni, hvala vam”, odgovori mlada žena i podigne decu da sednu.
„Hoću do prozora”, zacvrkuta stariji dečak u mornarskom odelu „i ja, i ja”, dodade dvogodišnji švrća.
„Ššššš, tiše malo”, umirivala ih je majka, „ne možete obojica do prozora”.
„Neka ih gospođo, deca k’o deca, evo jedan može ovde do mene”, ljubazno se nasmeši on i posadi jednog od dečaka pored prozora.
„Dozvolite da vam se predstavim, Slavoljub Matijević, trgovački putnik”, reče i pruži negovanu ruku.
„Drago mi je, Ružica Ilkić”, pomalo će stidljivo ona, ali ipak srdačno prihvati ruku i nasmeši se pokazujući prekrasne biserno-bele zube.
„Prilično je toplo danas”, pokaza on kroz prozor na užarenu sunčevu loptu koja je priklanjajući se zapadu poprimala jarko crvenu boju.„
„Baš, vala”, odgovori ona i skide slamski šeširić ukrašen veštačkim cvećem.
„Dokle putujete”, upita je hladeći se savijenim novinama on i zagladi, crnu nauljenu kosu.
„Vraćam se kući u Kikindu. Eto, bila sam malo u gostima kod sestre u Crepaji”.
„Boga mi će da se natruckate do Kikinde, srećom, kasnije neće da bude tako toplo, a dok stignemo u Bečkerek uveliko će biti mrak”.
„Mama. Vidi roda”, prekide razgovor jedan od mališana okrećući se od prozora, „leti, a ne vidim da nosi bebu”.
„Pa… ne nose one uvek bebe”, pomalo zbunjeno odgovori dečaku, a onda se okrete njemu, „ova deca danas, postavljaju takva pitanja da ponekad ne znaš kako da im odgovoriš”.
„Rađaju se sa malom maturom ha, ha”, dodade on i pomilova po kosi dečaka do sebe.
„Pogledajte šta će čika Slavko da vam da”, namigne dečacima i iz džepa izvadi dve bombone uvijene u srebrni staniol.
„Kako se kaže?”, upita majka decu.
„Hvala!”, uglas će dečaci, brzo odviše bombone i zadovoljno pogledaše mladog gospodina.
„Pametna i lepo vaspitana deca”, pohvali ih Slavko, a majci se nasmeši, „sad ćemo mi da igramo jednu igricu, a evo i za mamu zanimacija”, i dok je govorio iz unutrašnjeg džepa elegantnog sakoa izvadi uzduž presavijeni ilustrovani časopis za dame.
„Znate, firma za koju radim ima stalne kontakte sa najpoznatijim modnim kućama u Parizu. Izvolite, pogledajte najnovije modne linije, kolekciju proleće-leto 1927.” i okrete se dečacima. Dok je Ružica zainteresovano prelistavala časopis, Slavko je zabavljao decu imitirajući glasanje raznih životinja, a oni su nepogrešivo pogađali o kojim životinjama se radi. Svaki odgovor bi propratio aplauz i smeh.
„Znate, gledam vas, po lepoti možete da se merite sa bilo kojom gospođicom-modelom koje se smeše sa tih stranica”, prekidajući za trenutak igru sa decom, dobaci joj Slavko uz osmeh. Ona lako pocrvene, obori pogled, ali ništa ne odgovori. Upravo je razgledajući časopis dospela do strana na kojima su prikazani najnoviji modeli midera, steznika i veša za dame.
„Šta vam se najviše sviđa?”, upita je Slavko, pokazujući glavom fotografije.
Ona još jače pocrvene i posramljeno sklopi časopis. Onda se zamišljeno zagleda kroz prozor. Počeo je da pada mrak, mlađi dečak umoran od vrućine i ujednačenog kloparanja voza poče da drema. Tada se Slavoljub ponudi da pogleda da li u kolima prve klase ima mesta, kaže, tamo bi deca mogla da se opruže na mekim sedištima i lepo spavaju. Gledala je za njim dok je odlazio, elegantan, vitak, dopadljiv. „Kako se samo deca lepo zabavljaju sa njim”, pomisli i u trenutku uhvati sebe kako ga poredi sa debeljuškastim, neuglađenim, već proćelavim mužem, koji je retko imao vremena da se poigra sa sinovima, u večnoj jurnjavi za novcima.
Evo ga. Nešto je govorio kondukteru, pokazujući prema njima, ovaj samo klimnu glavom i u znak pozdrava lako se klanjajući sa dva prsta dodirne širit kape. Slavko im sa širokim osmehom priđe i skide svoj i njihov kofer. „Baš je sposoban”, pomisli ona i povede decu prateći ga.
Smestili su dečake, on je navukao zavese na prozor i vrata i utulio svetlo, pa deca u polumraku savladana umorom uskoro zaspaše. Zaćutaše da ne bi probudili dečake i ona polako i sama utone u lak san. Odjednom oseti kako se on preselio na sedište do nje i njegove ruke kako pokušavaju da je zagrle.
„Šta vam je?”, začuđeno ga upita upirući laktove u njegove grudi. On je uporno pokušavao da je poljubi i nije je ispuštao iz zagrljaja.
„Nisam ja takva” i dalje se opirući pokušavala je da se izmigolji iz snažnih ruku. Od prigušenih uzvika i gušanja, deca se probudiše i počeše da plaču.
„Ostavite me”, sad već počne da viče Ružica i snažno ga odgurnu.
„U redu, u redu, kad nećete, nećete. Molim vas da mi oprostite”, uzvrati on, zgrabi kofer i užurbano se izgubi iz kupea.
* * *
„Kako danas posao?”
Pomalo ironično ga upita nafrakana prostitutka na ulazu u „Lokomotivu”, kafanu prekoputa glavne bečkerečke stanice. On zakorači na trotoar da ga ne bi zakačio fijaker iz koga se čuo raskalašan ženski smeh, skide beli žirado šešir i obrisa oznojano čelo, a onda raspoloženo odgovori.
„Nije loše. Nešto gotovine, burma, zlatno lanče sa medaljonom, ženske haljine… Možda će neka da ti odgovara. I neke bezvezne dečije stvari. Upadaj. Večeras častim”.
* * *
„Grozno, grozno. Ne mogu da verujem da postoje takvi ljudi”, vidno uznemirena govorila je Ružica mužu koji je prihvatao usnulu decu, „shvatam da je na brzinu uzeo moj kofer a ostavio svoj, ali kako je uspeo da mi skine lanče sa vrata i burmu sa ruke!?!”.
