Svašta se radi iz ljubavi. Desi se i da se brak skolopi iz ljubavi. Uda se žena svojom voljom za čoveka zato što ga voli i u najvećem broju slučajeva uzme njegovo prezime iako može zadržati svoje. Postoje i one drugačije vrste braka koji se zasnivaju na interesu i tada je ta promena prezimena važnija od sadržaja braka. Prezime kao element identiteta podrazumeva neku korist i zato se u takvom braku na tome insistira. Tako je nekako i kod izjašnjavanja o nacionalnoj pripadnosti. Ne pripadamo mi nekoj naciji da bismo imali korist od toga ili zato što nam se to dopada, već zato što je to tako, jednostavno tako i ne može se nikako promeniti. Ili sam ja nešto pogrešno razumeo, a moglo bi to da bude pošto sam po tom pitanju malo zaostao pa ne pratim nove preletačke discipline i trendove. A sve ovo zato što mi se učinilo da neko u priči o nacionalnim savetima pokušava da izvuče neku političku, a možda i neku drugu korist. Možda i nije tako, možda ja grešim.
Reče čovek onomad: „Baron Vrangel (Petar Nikolajevič Vrangel, 1878-1928, prim.aut.) bio je general ruski koji je predvodio diviziju koji je napravila put Vranjska banja – Bosilegrad. Pošto sam ja iz tog područja i u znak zahvalnosti ja sam se izjasnio da sam Rus”, objašnjava on (videti ovde).
Ako smo svoju pripadnost nekoj zajednici sveli na deklarativnu u smislu: danas smo ljuti Srbi, sutra po potrebi Rusi, a prekosutra možda Eskimi ili nešto četvrto… onda, ko smo mi u stvari? Nije pitanje kome pripadamo, već – da li pripadamo sebi ili nas neko drži na političkom čiviluku i koristi kako hoće.
Pripadnost grupaciji koja bi se zvala narod podrazumeva neke kriterijume. Prvi uslov je genetska definicija i to je nepromenljiva činjenica. Drugi uslovi mogu biti: jezik kojim se služi u komunikaciji sa okolinom, lični osećaj pripadnosti što je već stvar emocija, uslova u kojima je čovek odrastao i sazreo kao ličnost, kućno vaspitanje i tradicija, tj. ono što se u Banatu definiše pitanjem: Je l’, a čiji si ti?
Među naša najnovija politička dostignuća možemo izdvojiti novi, savršeniji i na viši nivo podignut model „preletanja”. Dok se ranije preletalo iz stranke u stranku sada je moguć prelet u drugu naciju zaobilazeći pri tom genetiku, jezik, običaje i tradiciju i sam život, a uzimajući u obzir samo emocije i lične simpatije.
Ima li kraja političkoj instrumentalizaciji svega i svačega? Imajući u vidu našu hroničnu zaostalost za svetom, biće da smo tek na početku primene tih manipulativnih postupaka i da je kraj daleko pošto se ceo svet kreće u tom pravcu ili bar onaj svet koji prikazuju naši mediji. Prikaz tog sveta je takav da običan čovek nevičan čitanju između redova, neku besmislicu, laž, podmetanje i slično, shvata kao istinu i postupa prema tome ne shvatajući da time nekom pojedinačno ili svom narodu, čini veliko zlo. Opet, nešto razmišljam, može to da bude i interesantno ako postane trend. Onda bismo danas mogli da budemo jedno, sledeće godine nešto drugo. Ove godine Srbi, a već od januara sledeće da budemo Švajcarci ili Finci, može i Kanađani što da ne? Još kad bi naše preletačke simpatije pratila i administracija tih država pa nam odmah podelila pasoše, gde bi nam bio kraj. Samo, čini mi se da te države nemaju sluha za naše, sasvim legitimne i razumljive želje.
Ako se već radi o ličnim simpatijama iza kojih stoji neka sitna korist, razmišljam da na sledećim izborima za nacionalne savete prvo predložim da se formira Kineski nacionalni savet, jer među nama živi zaista mnogo pripadnika tog naroda. Onda bih se možda i kandidovao za člana tog tela iz poštovanja prema kineskoj radničkoj klasi koja svakodnevno usreći pola sveta naporom da proizvede sve što ljudima širom tog sveta treba. Ko bi nama pravio takve telefone, kompjutere ili monitore? Pa obuću i odeću, pribor za jelo… a tek donji veš? Eto zato!!!
