Izela vas kafana i vino i tambure baš ste našli naslavu da se oždrljekate i to o’ma zajtra sa službe pa u kafanu kako vas nije sramota da vas gledu deca sringišpila di lumpujete meni puna kuća gostiju da spadnem snogu neznam štaću pre a vi niste ni fruštukovali ko svet oma flaša a meni treba žene nabunar da priču diste i šta radite. Ajd dobro, bijo i Boga iz Ferdina svama mora da si ga iz voza skin’o još kad je doš’o ninam ni ukuću ušo ti ga već napijo znam da vole vino i tamburaše al’… primaj boga… uf, kome ja govorim?
Boga iz Ferdina dođe jedared godišnje naslavu ako se nevidimo na vašar i to kad nije neka radnja nanjivu. Zdravo je vol’o tamburaše a vol’o je i vina i to mlogo, kakvogod al’ da je mlogo. E sad, otkud on zna ovog našeg tamburaša nimi kazo, al’ ovaj zna sve što Boga vole… samo nije baš za pevanje, nema glas. Zoto šnjim ide onaj Gaci što svira begeš, a taj baš lepo peva i zna sve pesme pa ispada da je on glavni al’ nije. Kad ovaj krene da veze s’tom njegovom tamburom to sve stane, samo njega čuješ a pravo u srce pogađa pa kad ovaj drugi zapeva k’o da je jedan čovek. A begeš… tresu se sve čaše na astal, pendžeri zazvrje, zubi ti trnu k’o da je nedajbože zemljotres. A Boga samo vadi novce, begeš okićen k’o da su kriskindle. Tamburaš se smeška ispod onog šešira, a Gaci k’o da je vid’o Svetog Petra zin’o od uva do uva a zubi ko taraba i cigara ukraj pa peva dok Boga med žice meće one novce i malko i zaplače kad ga neka pesma potrefi.
U neka doba odemo kući da je’mo nešto. Ova moja očita očenaš, ono k’o di si ti celi dan puna kuća gostiju i sve tako, a ja kažem da sam ja njima važan došli bi u kafanu da me vidu ajd sad daj nam nešto da je’mo. Pa onda sve po redu k’o za slavu, samo supu preskočimo pa navalimo na barenu šunku i sos s renom, drugo ni nemožemo možda samo malko prasetine, pa se vratimo na vino. Pos`e mi uvek žao dođe za torte, ja volem slatko al` dićeš torte i vino. Ova moja dok spakuje gostima, pa po komšiluku, pa deca poj’u, za mene ni ne ostane.
Tako svi očli na korzo, mi sedimo pijemo vina a Boga mi priča za tamburaša. Kaže rodom je iz Mokrina. Tamo kod nji’ nautrinu jedared bili čergari, on se ko’ mali sigro šnjinom decom, a jedan mu dao tamburu uruke i ovaj o’ma zasvir’o nešto što je pre čuo. Odma’ su znali šta je od Boga dobijo. A od nji’ je dobijo tamburu, i dandanas je svira. Sve je sam naučijo, sluš’o kako drugi sviradu pa i on tako i naučijo. pos’e i deci pokaziv’o i druge učijo i orkestar im’o. A kod nas je doš’o kad je već bijo momak, radijo u zadrugu k’o kočijaš. Jedared u neku svadbu jedan iz bande se zdravo ožder’o, ovi pitu jel ima neko ko zna da svira da ga odmeni a on kaže – Eto ja znam malko. Ispalo da on svira bolje od onog i primidu ga u bandu. Tako malo po malo sviro šnjima i s’drugima, oženijo se, deca, familija, znaš već…
A otkud ga znam, to si me pit’o? Kad sam bijo momak, bilo kod nas moderno da uču da sviru, neko ramuniku, neko tamburu il’ štogod drugo. Ti znaš da sam ja uvek vol’o tamburu i ajt ja kod njega. Kupili mi moji i tamburu. On mi svašta pokazivo, al nejde pa nejde. Kaže on meni: Znaš šta, nemaš ti pamtilo za ovo. Ni’ti Bog dao. Idi probaj štogod drugo. I im’o je pravo, meni Bog dao novaca, a njemu da zna da svira al’ smo se opet našli. Samo sam ja s’ove, a on s’one strane tambure. A jel’ si znao da je malko gluv. Neznam ni dal’ je pismen, al’ njemu ni netrebu note il’ tako nešto. To mu Bog dao. On ima pamtilo za to.
