Sa interesovanjem sam je posmatrao skoro pola sata. Prvo sam preko raširenih novina povremeno bacio poneki pogled u njenom pravcu, a onda sam presavio i odložio lokalni nedeljni list pored popijene jutarnje kafe, i svu pažnju usredsredio na nju. Verovatno ne bih obratio pažnju na devojčicu koja skuplja oblutke po šljunkovitom žalu da nije pokazivala toliko oduševljenja pri svakom novom otkriću. Tumarala je po još neočišćenoj plaži, saginjala se, odbacivala u vodu nezanimljive komade, a sa usklikom radosti obeležavala otkriće svakog novog lepog kamena. Sve to bi propratio nebično živahan ples i širok osmeh. Osvrtao sam se s vremena na vreme očekujući da se pojave mama ili tata, ali osim biciklista rekreativaca i zgodne devojke na rolerima nikog na vidiku. Gomila kamenčića je rasla. Prvo ih je ređala na betonski prilaz plaži, onda se od nekud stvorila nevelika kartonska kutija koja je postala utočište dragocenostima.
Biii-bip, oglasio se mobilni telefon. Reklamna poruka o pogodnostima i dostupnim uslugama u romingu. Kad sam podigao pogled, devojčica je trčala betonskom stazom duž plaže ne osvrćući se. Podigao sam ruku i zaustio da je pozovem. Zaboravila je da ponese svoju zbirku oblutaka. Ali se ona, pedesetak metara dalje, ponovo spustila na plažu i sa jednakim oduševljenjem nastavila da sakuplja kamenčiće ponavljajući ritual radosnih usklika, ludog plesa i osmeha. Onda sam se i sam osmehnuo jer sam u trenutku razumeo. Prišao sam ostavljenoj kutiji, odabrao jedan kamenčić i stavio ga u džep da me podseti na lekciju koju mi je ova devojčica održala. Samo mi, odrasli, imamo potrebu da posedujemo umesto da uživamo u lepoti oko nas.
