Paljba je utihnula. Tela poginulih vojnika prekrivala su granatama razrovanu padinu, a iscepana zastava još uvek je lepršala na najvišoj tački na brzinu utvrđenog uzvišenja. Zapomaganje ranjenika jedino je remetilo svečanu tišinu posle celodnevne krvave borbe.
* * *
Šest meseci ranije.
Zvonimir M. je presavio poziv, spakovao stvari i zakopčao transportnu vreću. Uzdahnuo je, okrenuo se i spusto je lak poljubac na uplakano lice žene, a onda, zadržavajući suze pomilovao glavicu četvoromesečnog sina koji je spavao u ženinom naručju. Iz susedne sobe sa TV-a se čuo glas izveštača sa ratišta koji je govorio o zverstvima neprijatelja.
* * *
Oko 300 kilometara dalje, sa druge strane granice, kad se oglasilo zvono na ulaznim vratima, Miroslav Z. je na brzinu navukao bokserice i poslao devojci poljubac žureći preko sobe.
„Sigurno je dostavljač. Već osećam miris pice”, dobaci joj iz predsoblja. Ona se još uvek vrela od ljubavnog zagrljaja meškoljila u krevetu kad se vratio. Sledila se kad je videla da u ruci drži vojni poziv.
„Čekaćeš me?”, upita je on, gledajući je u oči.
* * *
Nagnut nad geografskom kartom, načelnik štaba u maskirnoj uniformi je crvenim flomasterom nacrtao strelicu čiji je vrh bio uperen ka koti 362.
„Moramo je osvojiti po svaku cjenu. Ne moram vam govoriti da onaj ko kontrolira kotu 362 konrolira cjeli teritorj odavde do Save”, obrati se prisutnim oficirima i zapali cigaretu.
* * *
„Gomilaju i ljudstvo i tehniku“, kometarisao je komandant reona, gledajući kroz periskop sa osmatračnice na koti 362, „spremaju se za napad. Moramo ih zadržati. Sakupi ljude kod komandnog vozila”, obrati se komandiru čete i pognut se uputi prema hrastu pored koga je bio parkiran oklopni transporter.
„Vojnici, junaci!”, grmeo je pred strojem komandant reona, „otadžbina je stavila pred vas zadatak koji morate izvršiti. Ne smete pokleknuti. Moramo zadržati mrskog neprijatelja po cenu sopstvenih života, ne smete dozvoliti da osvoji kotu 362. U pitanju je opstanak fronta. Setite se žrtava svojih predaka čije su kosti razasute od Vardara pa do Triglava, čija je krv natopila svaki pedalj naše napaćene zemlje, da bi smo mi živeli u miru i slobodi. Došao je trenutak da dokažemo da smo dostojni njihovih žrtava.”
* * *
„Nož na pušku. Juriiiš!”
Praštale su granate, zujali kuršumi. Vojnici su sa naporom trčali uz padinu. Pogođeni su padali. Oni bolje sreće dospeli su do neprijateljskih utvrđenih linija.
* * *
Ubacio je nove metke u magacin puške, kada je ugledao oznojano lice na ivici rova. Podigao je pušku. Šlem se iskrenuo na glavi vojnika koji je uskočio u rov. Oči su mu bile razrogačene od napora i straha. Nijedan od njih nije uspeo da puca. Puške se sa treskom sudariše i lica im se sudariše. Onda obojica zastadoše. Na licima im se pojavi neverica.
„Zvonimire, Zvone!”
„Miroslave, jesi li to ti?”
„Dal je moguće? O Bože!”
Obojica odbaciše puške i zagrliše se.
„Pa ovo je nevjerojatno. Miroslave, jel se sjećaš kad smo onda na straži zaspali, pa nas poručnik otjera u zatvor?”
„Sećam se, sećam kako ne. Maj ’89…”
Stajala su dva vojnika u različitim uniformama jedan naspram drugog, gledajući se u oči ozarenih lica. A onda iznad njihovih glava zazuja minobacačka granata. To je bilo zadnje što su u svojim životima čuli.
Crepaja, 16. jun 2021. g.
