Doš’o je sav smrknut na taj njegov moped, seo i ćuti. Kelner odma’ don’o kafu i rakiju, nije ni pito’. Tek kad je istres’o rakiju i srkn’o kafu, počne da priča.
– Al’ me sad ovaj moj deda nasekir’o, al’ šta ja znam, možda je i dobro kaz’o. Danas kad sam iš’o s posla letnjim putom, pa potrefim onu preku leniju i otidnem malko kod dede u Vinograde da mu se pofalim. Zateknem ga di plete kotarice. Naseko vrbova pruća onoliko, seo u ladovinu i lagano… red po red ređa. Zna to, radio odmalena. Prandeda ga naučijo. A zna i da vezuje metle, one prave. Kaže da je pravio i one fine sirkače al’ sad nema tog sirka kod nas, a nema ni alat. Ej, pa kad je opravi, sama čisti avliju.
Kažem ja njemu, deda eto da ti se pofalim. Ja se zaposlijo, danas primijo prvu platu. Gle i moped mi dali. Kako di, pa tu preko, u Glogonj u zadrugu. On ćuti, plete kotaricu i tek ponekad smandrlja ono njegovo otegnuto – dobroooje, dobrooo je.
Pa kaže:
– Jel, a šta si ti danas tamo opravijo?
– Pa deda znaš, ja sam agronom. Odv’o sam radenike nanjivu, uputijo i’ šta da rade, pa smo imali dogovor oko prehrane, pa šta sutra, ima tu sto problema.
– Dobro, dobro, znam. Al’ šta si opravijo da možeš prstom da mi pokažeš evo to i to i to… Evo gledaj, ja sam odjutros okop’o ovi’ pet vrsta vinograda, zalam’o sam lastarke na skoro celi vinograd, pa sam tamo ukraj oplevijo onaj lukac, skuv’o ručak za Lolu i za mene, Lola to je ona kerica tamo, pa sam ispl’o dve kotarice i evo sad treću. Ako me ne u’vati noć, možda ću i jedan ceger što sam obeć’o onoj našoj baba tetki. Eto, to sam te pit’o. A plata, pusti platu. To su samo novci, oni traju od petka do subote. A ova kotarica ima da nadživi i tebe i mene.
– I dobro me pit’o, šta sam ja danas opravijo? Eto, popio sam svama kafu i rakiju.
Ajd’ zdravo!
