Za sve nas, civilizovane i moderne ljude laž je nešto nepošteno, nemoralno, nešto što ne bi trebalo da bude svojstveno pomenutom statusu. Ipak, svedoci smo da je laž sveprisutna u našim životima, skloni smo da za to pre svega i svih optužimo političare pa onda sve redom. Retko kad polazimo od nas samih, a lažemo i mi. Nekada se i to mora.
Prvo lažemo decu, jer šta bi bilo od njih kada bi im tako rano, na samom početku njihovih života odmah saopštili u šta se upuštaju. Verovatno bismo od njih napravili prvo male pa onda velike mizantrope sa svim posledicama. Lažemo svoje žene, a i one lažu nas. To je nekad onaj fini začin koji našim odnosima i vezama dodaje mrvicu topline i strasti, ako se pažljivo dozira.
Neke laži su vidljive odmah, a kod nekih treba da prođe manje ili više vremena da se prihvate kao laž. Tako je sa medijima i sa istorijom. Mnogim medijima laž je posao – „žutoj štampi” i tzv. „obojenim” TV kanalima. Takvi mediji su politički pa i tržišno vrlo upotrebljivi, često se kreću po ivici zakona i krše sva pravila profesije. Ali, tu nije problem sa vlasnicima i urednicima koji namerno i tendenciozno plasiraju laži kako bi u tome ostvarili neku korist. Takvih će uvek biti u svim vremenima i sistemima. Problem je u publici, slušaocima, gledaocima i čitaocima tog medijskog smeća. Zašto uopšte troše svoje vreme i „male sive ćelije” na nešto za šta većina kapira da su izmišljotine? To je već pitanje za neku struku, psihologa, psihijatra možda?
Što se istorije tiče tu stvari stoje malo drugačije. Laži su tu ubedljivije i traju malo duže pa ih je teže dokazati, a još teže sanirati posledice. Na takvim lažima se grade države, započinju ratovi i osvajaju teritorije. Čitave civilizacije su uništene zato što je neko poverovao u laž o srećnoj budućnosti koja će nastati na zgarištima tuđih života.
Postoje zanimanja u kojima se laže po „definiciji”, na primer majstori i političari. Pitamo majstora:
– Majstore, kada bismo mogli da uradimo ono što smo se dogovorili?
– Ma, kadgod ’oćeš.
– Pa dobro, onda može sutra?
– Ej, samo nemoj sutra.
I tako sutra postane „malo sutra”.
Isto je i sa političarima. Oduvek je vlast obezbeđivala relativno udobne pozicije i unosne privilegije, od vrlo dobrih primanja do mogućnosti školovanja dece na prestižnim univerzitetima, da ne nabrajam dalje. Za to se treba izboriti, a kako drugačije nego pričom, obećanjima i dogovorima. A dogovori u politici su kao ledeni breg kod koga je samo vrh vidljiv. Predizborna obećanja, projekti, kapitalne i ostale investicije, sve to lepo zvuči ali nam praksa govori da u velikom broju slučajeva ostaje na rečima. Kada se cela slika zamuti izbornim sistemom, radom po komisijama i odsustvom javnosti, onda mora da se laže da bi birači to prihvatili. Laž je tako postala vrlo kompleksna i suptilna operacija od sudbinske važnosti za konkretnu političku opciju. Samo još da se ugradi u neki zakon kao dozvoljena i sasvim prihvatljiva aktivnost pa da nas vidi bog.
Ne, ne onaj pravi bog već bog laži, onaj Minhauzen. Lažovi koji tako vešto lažu da ih je nemoguće odmah „provaliti” i blagovremeno reagovati, na kraju nas zaviju u crno. Njihove laži i služe tome da za sebe ostvare neku korist dok drugome naprave štetu. Nasuprot njima je baš taj tip „Minhauzen” lažova čije su laži zabavne i rado ih prepričavamo iako i to zavisi od okolnosti. Postoje ljudi koji nisu uopšte duhoviti i koji bi loše reagovali na priču u koju ih je neko smestio iz naivnih i zabavnih razloga.
U svakoj zajednici imamo nekog za koga znamo da voli da laže i skloni smo da mu oprostimo ako pri tom nehotice i napravi grešku. Za takve se organizuju i takmičenja na kojima njihova mašta i duh dolaze do pravog izražaja. Pa tako u svakom selu svaka generacija ima svog Minhauzena. Bio je kod nas neki Mirko Parkaja koji je živeo na zapadnoj strani sela, blizu železničke stanice. Pa priča Mirko svoju čuvenu priču o Titu i Kardelju za koju je, istine radi nudio i materijalne dokaze.
„Mrkla noć, napolju kasna jesen, hladno i rominja neka kišica. Ja založio furunu, ušuško se do žene i mirno spavam kad neko lupa na prozor. Ko bi to mog’o da bude? Ponoć je uveliko prošla. Šta ću, upalim lampu, dignem zavesu, kad pod prozorom stoji Kardelj, drug Bevc. Otvorim prozor…
– Otkud ti, druže Bevc?
– Ma evo, Tito i ja krenuli u lov pa nam se džip zaglavio tu u Glogonjsko. Kaže Tito, idi do Mirka. On jedini može da nam pomogne. I ja kod tebe da te molim da nešto uradiš da se izvučemo iz tog blata.
– Al’ ste me našli. Čekaj, sad ću ja – obučem se pa odem u guvno, uzmem snop tuluzine pa kažem Bevcu – Na, nosi to. A ja moju pušku o rame pa u Glogonjsko tri-četiri duži po blatu. Tito sedi sam u onaj njegov džip, puši, pijucka malko iz čuture pa kad me vid’o …
– Di si bre Mirko, od kad se nismo vid’li, ajd’ pomagaj – ja od Bevca uzmem onaj snop tuluzine, podmetnem pod točkove i viknem Titu:
– Ajd’ Stari, daj gas – kada je džip stao na čvrsti put, Tito izađe, priđe Mirku i pita ga:
– Mirko, šta sam dužan?
– Za tebe druže Tito, ništa.
– E ne može to tako – skine svoju pušku sa ramena i doda je Mirku.
– Evo, ovo je za tebe.”
I tako su Tito i Kardelj izašli iz banatskog blata zahvaljujući Mirku Parkaji. Mirko je tvrdio da mu je na rastanku Tito dao baš pušku kojom se ostatak života kao strastveni lovac služio. Ta puška nije bila nikakva, oštećena, kriva, zastarela i niko mu nije verovao da je to od Tita. Teško da je nešto i ulovio njome. E sad, šta je istina, ko će to znati?
Ali ako su Jaša Tomić i njegovi radikali krajem 19. i početkom 20. veka hteli da srpsku istoriju formiraju i romantiziraju po pesmama starih guslara, zašto i ova Mirkova priča ne bi bila istorija. Istini za volju, glogonjski atar prema Crepaji i nije neko lovište pa stvarno ne znam šta bi drug Stari i drug Bevc tražili tu.
Odavno je ovde prisutan trend komponovanja istorije prema onome šta bismo mi želeli da se desilo, a ne šta se zaista desilo.
