Lečenje

Baba Živka je živela odmah iza ugla na stotinak metara od  naše kuće. Bila je udovica, izboranog lica, uvek u „crnini”. Pored njene kuće sam prolazio svakodnevno, jer su moji dobri drugari stanovali u njenom komšiluku. Uvek bih je uljudno pozdravljao sa „Ljubim ruku.” Takav je red, jer ako bih prošao ćutke, usledilo bi pitanje: „A, čiji si ti mali?”, iako je dobro znala čiji sam. To je značilo da će moji saznati da se nisam javio i kod kuće bi sledila grdnja, a ponekad i pecka po turu. Bilo je i onih raspuštenih koji su na njeno pitanje odgovarali sa „mamin i tatin” i tada bi se baba Živka odala, jer bi uz „Prišt vas iz’o” sledilo i ime roditelja, tako da nije bilo sumnje da li nas poznaje.

Leti je ulica bilo naše carstvo. Doduše, postojala je hijerarhija, koju smo poštovali. Stariji dečaci su u svakom smislu imali pravo prvenstva. Znao se red. Ako bi došao sa komadom hleba u ruci, a neko od starijih zatraži griz, čuvaj se ako bi odbio. Sledele bi čvrge i slične kazne. Ako bi oni igrali fudbal, mi mlađi smo mogli samo da gledamo, a privilegovan bi bio onaj koji je išao da donese odletelu loptu. Bilo je i opasnih misija. Jednom sam bio svedok kad je moj drug jedva umakao od pruta u baba Živkinoj ruci jer je ušao u njenu avliju po loptu koja je preletela preko zida. Istine radi, moram da kažem da je baba Živkina reakcija bila razumljiva jer je na belom zidu pored prozora ostao okrugao prašnjav trag od lopte.

Ne samo da smo se mi deca pomalo plašili baba Živke, već je ona i kod odraslih izazivala neku vrstu strahopoštovanja. Bila je, što bi se danas reklo, medijum. Pogađala je. Gledala je ženama u šolju, bacala karte, izlivala olovo, bajala protiv raznih bolesti i uroka, a specijalnost su joj bile bračne razmirice, muško neverstvo i alkoholizam.

Događaj koji ću da vam ispričam, ne može da ima veze ni sa švaleracijom, ni sa nekakvom mojom sklonošću prema kapljici (možda bi sad bilo aktuelno, ako izostavimo ono prvo), jer sam tada imao šest godina. Te jeseni je trebalo da pođem u zabavište. Elem, jednog prepodneva tog leta, baš sam se spremao da krenem u igru, pozove me mama sa varijačom u ruci, onom što se meša jelo, nije bila ni velika ni mala, i kaže:

„Idi kod baba Živke i kaži: poslala me mama da mi u varijaču date malo soli.”

Gunđajući što ne mogu da idem da se igram, već eto, moram čak iza ćoška, kao da nisam mogao kod prve komšinice, baba Sare da uzajmim so, bliže je, skakućem po trotoaru patosanim ciglom i samo meni znanoj formuli, pazeći da ne nagazim liniju, mašući onom varijačom, stigoh do baba Živkine kuće.

„Baba Živka!”, vičem kroz odškrinuti kapidžik i virim da slučajno kere nisu puštene. „Baba Živka!”

Sačekam, niko se ne odaziva, kere laju vezane u šupi i ja hrabro otvorim kapidžik i zakoračim u dvorište, kad eto ti baba Živke, ide iz bašte i u kecelji nosi ubran paradajz. Kod bunara istrese crvene plodove u vanglu i eto je kod mene.

„Dobar dan. Poslala me mama da mi date malo soli”, kažem i pružim onu varijaču.

Baba Živka uze varijaču, uhvati me za nadlakticu i poče da me lema da je sve pucalo uz uzvike:

„’Oćeš još da pišaš u krevet, ‘oćeš još da pišaš?”

Držeći se za guzu gde su već izbile crvene masnice veličine krofne, očiju punih suza, kroz jecaje zapretih:

„Videćete vi kad dođe moj tata”.

Jadnik, nisam znao da je ubistvo naručeno.

Ne znam da li je „lek” odmah delovao ili sam zbog drugih razloga prestao da piškim u krevet, ali jedno znam. Od tog dana sam baba Živku mrzeo iz dna duše.