Stajao sam na nasipu pored reke. Pogledao sam niz put. Njena silueta je hrlila predstojećem sumraku. Bio sam šokiran rečima koje je maločas izgovorila, iako sam ih već neko vreme ne želeći to da priznam, naslućivao. Vetar koji je duvao sa jugoistoka, bacao je njenu kosu na stranu, a laku letnju haljinu pribijao uz telo ističući liniju boka, struka, ramena. Rastanak. Da, bila je okrenuta leđima i bilo je puno simbolike u ovom prizoru. Odmakla je tri koraka od mene, četiri, pet, još uvek sam osećao miris njene kose. Ali njene reči… ta leđa koja su se udaljavala… nije bilo mesta nadi. Rastanak. Bubnjalo mi je u glavi, i nisam hteo da verujem da je kraj. Neverica i nada su se borile u meni. Bes koji se odjednom nakupio i najnežnija osećanja su se smenjivali u mojoj duši. Pravi haos. U momentu poželeh da je mrtva u sledećem se podsetih trenutaka koje smo proveli u ushićenju zaljubljenosti. Pokušah da sredim misli. Pogledah sunce na zalasku. Kao da priroda šalje pozdrav, poslednji pozdrav tim prelepim, plemenitim osećanjima koje muškarac i žena mogu da podele. Kao da hoće da kaže: Ne kvari srdžbom ono što ste zajedno izgradili. Ne bacaj pod noge sve to. Uživaj, sad, sutra prekosutra u sećanjima na to. Sahrani ljutnju zauvek…
Sunčeva kugla, jarko-crvena, delom je utonula za horizont. Nebo, na suprotnoj strani, poprimilo je somot plavu boju spremajući skute za zvezdanu prašinu Mlečnog puta. I vetar se za trenutak primirio, kao da sam želi da uživa u veličanstvenom susretu dana i noći, pa razmišlja da li da nastavi da jurca za suncem ili zalegne na tlo i sačeka srebrni srp meseca.
Smiraj dana primirio je uzburkana osećanja u meni. Poruka prirode kao da je rashladila proključalu krv i potisnula povređenu sujetu muškarca. Stajao sam neodlučan, stajao sam lišen besa koji me je do maločas terao da stežem pesnice. Pomislih, pa možda nije kraj, možda ne mora da bude kraj, zakoračih za njom, uzviknuh njeno ime.
* * *
Osećala sam njegov pogled, ipak se nisam osvrnula. Teško je primio reči. Žao mi je što se ovako završilo. Vetar mi je zagolicao potiljak i bacio kosu na stranu, haljina mi se motala oko nogu. U trenu mi pred očima proleteše slike sreće koju smo živeli, a koja je sada bila tako daleko. Ne treba da se ljuti na mene. Volela sam ga, volela iskreno sve ono vreme, sve dok je trajalo. Nema svrhe više. Nema svrhe. Nema ljubavi u meni. A gle kako je sunce lepo…
Sunčeva kugla, jarko-crvena, delom je utonula za horizont. Nebo, na suprotnoj strani, poprimilo je somot plavu boju spremajući skute za zvezdanu prašinu Mlečnog puta. I vetar se za trenutak primirio, kao da sam želi da uživa u veličanstvenom susretu dana i noći, pa razmišlja da li da nastavi da jurca za suncem ili zalegne na tlo i sačeka srebrni srp meseca.
Pozvaće me, poznajem ga, potrčaće za mnom, pomisliće da nije kraj, da ne mora da bude kraj. Neću da se okrenem, neću da zastanem. Nema svrhe, nema više ljubavi u meni…
Sunce je nestalo iza horizonta. Na trenutak kao da je ceo univerzum zastao. I reka prestade da šumi, bled, jedva vidljiv mesec se sakri iza oblaka, i nebo zastade na klackalici između tamno plave na jednoj i još uvek crvenkaste boje na drugoj strani. Trenutak koji je bio jednak večnosti. Trenutak koji određuje njihove sudbine. A onda vetar dunu i sve se pokrenu. Zvezde zaiskriše prvo na onom tamnijem delu neba.
A radoznalci koji su posmatrali dešavanja na nasipu, oni zaneseni ljubavlju, zapljeskaše očekujući srećan završetak. Oni drugi, manje romantični sa ljubavnim ožiljcima, odmahnuše rukom. Svako od posmatrača izabra kraj koji mu se sviđa.
U Crepaji, 12. maja 2021. g.
