Otvorio sam današnji broj jednih dnevnih novina. Inače, u zadnje vreme, novine ne čitam često. Pri vrhu, pored zaglavlja stajao je datum: 22. 11. 2020. Promiču mi pod prstima listovi. Politika, sport, kultura, čitulje, horoskop… Uticaj međusobnog položaja zvezda i planeta na život nas običnih smrtnika. Veruje li iko u to? Ja ne verujem. Neki unutrašnji glas me upita:
„Jesi li siguran da ne veruješ? A veruješ li da pojedinac može da utiče na ključne događaje u tvom životu, na život tvojih sugrađana, na događaje u svetu?”
„Pa, moguće je”, posle kraćeg razmišljanja odgovorih.
„Bravo!”, začuh pljeskanje u svojoj glavi, „počeo si da razmišljaš na pravi način”, opet će onaj unutrašnji glas, „tvrdim ti da ljudi koji su rođeni ili žive na četrdeset petom uporedniku imaju moć da utiču na događaje u svetu, da mogu čak i istoriju da menjaju.”
„Ma, hajde…”, uzvratih.
„To su ljudi koji trpe podjednak uticaj severnog pola ili južnog svejedno i ekvatora” nastavi onaj glas. „Uticaj magnetnih sila baš tu na četrdeset petom uporedniku potiru se, energija toplog i hladnog izjednačuje se, Jin i Jang su u ravnoteži, da umešamo i istočnjačku filozofiju. To je situacija apsolutne nezavisnosti duha i tela od uticaja nama poznatih sila univerzuma. U takvom jednom trenutku se tim osobama pruži mogućnost da zakorače u međuprostor i dospeju u vreme koje odaberu na bilo koje mesto na planeti.”
„Ne trabunjaj. To su obične gluposti.”
„Ne veruješ ili se plašiš da poveruješ? Ili nešto treće? Neverni Tomo!”
„Pa neću da ispadnem naivan. Ko u tako nešto može da poveruje? Ovo više liči na dijalog pred skrivenom kamerom, nego na ozbiljan razgovor.”
„Napravićemo eksperiment. Pazi! Ti ispunjavaš oba uslova. I rođen si, a i živiš pod magičnim uticajem četrdeset petog uporednika. Imaš mogućnost da ovo proveriš. Prihvataš?”
„Ti si lud… Hmm, ipak bih da razmislim”, pokolebah se sa još uvek povelikom dozom podozrenja.
„Priliku, vi odabrani sa četrdeset petog uporednika, imate samo jednom u životu. Tvoja je danas.”
„Pa dobro”, prelomih, „a kako ću? Šta treba da radim? Da zažmurim i čekam pa ćeš da me teleportuješ negde?”
„Stvar je jednostavna. Vrata među prostora biće ti otvorena. Samo zakorači… Na koji događaj bi hteo da utičeš?”
* * *
Čovek je bio miran. Pratio je kretanje kolone automobila strpljivo čekajući da ugao bude povoljan. Pažljivo je nanišanio, zaustavio dah i povukao oroz. U tom trenutku neznano otkud pojavio se devetogodišnji dečak i skočio prema njemu okrznuvši mu lakat. Pucanj je odjeknuo, meta je za malo promašena. Sada je čovek snažno odgurnuo dečaka koji mu se držao za desnu ruku i repetirao snajpersku pušku. Dečak je pao na pod i dok je pokušavao da ustane, odjeknuo je sledeći pucanj, pa kroz par sekundi još jedan koji je propratio pobednički uzvik čoveka sa puškom. Atentator je odbacio oružje, odmaknuo se od prozora i pogledom potražio dečaka koji je pokušao da osujeti njegovu nameru. Dečaka nije bilo. Dole na ulici, ljudi koji su dotad stajali u špaliru pored kolovoza i mahali američkim zastavicama, unezvereno su bežali. Neko je pucao na predsednika.
* * *
Osećao sam se umorno u ovom šezdeset šestogodišnjem telu i to telo je bilo suviše komotno za malopređašnjeg devetogodišnjeg dečaka. No samo za kratko. Vratih se u vreme sadašnje. Da li sam mogao da preokrenem tok istorije, upitah se? Možda i jesam. Prvi hitac je promašio. Da sam bio malo snažniji i uspeo da čoveka sa puškom zadržim još par sekundi, Dž. F. Kenedi ne bi svoj život završio tog novembra 1963.
Onaj unutrašnji glas je ćutao.
* * *
Dušan Balan (1939-2016.) je pesnik, pripovedač i romasijer, rođen u Crepaji na četrdeset petom uporedniku. Napisao je, između ostalog i roman Crepajački đilkoš koji se kasnije obogaćen sa još dva nastavka pojavljuje pod istim naslovom. Prva zbirka priča Dušana Balana nosila je naziv Četrdeset peti uporednik. Inspirisan naslovom, napisah ovu priču.
Na četrdeset petom uporedniku, Crepaja, 17. oktobar 2020. g.
