Majstori

Uopšte nije šala kada kažem da je naša prava domovina Banatska vojna granica. Ko sumnja u to, a bar malo poznaje istoriju ove ravnice, neka pokuša da zamisli na šta bi ličio život u Banatu da ovaj prostor nije uređen da bi se moglo živeti i preživeti od nekog ozbiljnog rada i posla. Baruštine, trska, tu i tamo po koji šumarak, uglavnom vrba i nekakvo divlje rastinje, nema puteva i kuća. Poneki čobanin sa svojim stadom okružen kerovima, slabašnom zaštitom od napada vukova i drugih zveri. Komarci, grabljivci, prljavština i boleština, sirotinja i samoća. Bez lekara i veterinara. Ko preživi kugu i koleru dočeka ga malarija i jektika. Ko i to preživi, moraće da nekako rastera Turke ili neke druge bandite. To je bio Banat.

A onda je potpisan taj mir. Bili smo obična vojska pa smo postali graničari. Turci se posle spustili ispod Dunava, a mi ostali s’ove strane da im kao ne damo da prelaze ovamo. Ovi iz Beča su nam dali zemlju, pomogli da napravimo kuće i crkve, napravili škole i decu učili da pišu, čitaju i računaju… da ne budu k’o mi – nepismeni militari i sluge. Nismo ni bili za nešto drugo, naročito mi na južnom delu granice. Nezgodni i zaguljeni, bundžije, a ništa drugo osim vojnog posla i malo oko stoke nismo znali da radimo. I znali smo da pečemo rakiju i da jurimo tuđe žene!

Daleko od toga da su to bili loši ljudi. Vredni su, odani i pošteni, ali neuki. I to kao da je tamo u Beču neko video. Kao što je ovde, oko velikog bunara napravljeno naše selo, tako je do nas niklo jedno u koje su naseljeni Nemci. S’druge strane došli su Mađari, malo kasnije Slovaci i Rumuni. Sve je za kratko vreme oživelo. Sa komšijama su došli ljudi koji su znali i umeli svašta da rade. Učili smo od njih kako se seju njive, kako se gaji loza i pravi vino, kako se melje žito i pravi mekan lebac i svašta još. Mi smo njih učili kako se lovi riba i divlje životinje, kako se pravi rakija, šnaps, kirš… kako god da se zove. Pomalo smo učili i njihove jezike.

Onda su nas naučili da od banatske zemlje pečemo ciglju, pravimo crep i zidamo kuće. Naučili su nas da pravimo kola, taljige čeze i fijaker. Pa onda kobasice, urke, švargle, torte, komisbrot, kifle, perece, pivo, vino i druge poslastice. Da budemo kovači, mesari i zidari. Naučili su nas da vreme košta. Da svaki posao ima početak i kraj i da ima svoja pravila. Da je u osnovi svakog posla poštenje i poštovanje. Kako drugačije? Samo tako smo svakoga ko zna nešto da radi mogli nazvati majstorom. Majstoru se skida kapa iz poštovanja. Majstor pošteno uradi posao, pošteno ga naplati i pošteno mu se plati.

Posle se sve promenilo. Jedan rat, pa drugi, onda i treći. One majstore koji su nas učili oterali smo. Ostali smo sami sa sobom. Mnogo toga što su majstori pokušali da nas nauče, ostalo je. Nestalo je ono što nikada nismo ni imali: disciplina, poštovanje, preciznost i pre svega poslovni moral. I tako sada, posle više od dva veka kako su Majstori ovde došli i počeli da nas uče tim korisnim i plemenitim veštinama, sada kada njih ovde skoro i nema, svaka baraba sebe može da nazove majstorom. Pa oni šegrti od pre za ove sada su bili majstorčine. To ne samo da ne zna i ne ume, to je i bezobrazno, a zna i da naplati još kako.

Eto, na primer, pre neku godinu komšija ’oće da zida zid dužom, nuz baštu. Zove on majstora, kaže ovaj kolk’o treba materijala, kolk’o će da traje i šta košta. Dogovore se oni, majstor uzme kaparu, započne radove i sa par dana zakašnjenja završi radove. Vidi gazda gotov zid, isplati majstora kako je dogovoreno i ovaj ode kući. Tu noć spusti se neka kišica, dune vetrić i zid padne. Ode moj komšija kod majstora pa mu kaže:

– Majstore, onaj zid što si ga sinoć završio jutros je pao!

Kaže njemu majstor:

– Pa šta bre ’oćeš? Ništa nije večito.

Na drugom kraju ulice živi sirotinja, sve Cigani i bezemljaši. Pretposlednja kuća je moj drug Firga, sitan mršavi Ciga. Vredan i pošten, snalazi se kako zna i ume da prehrani ženu i četvoro dece. Ima jednu kobilu koja treba da se oždrebi, a nema nikakvu štalu pa reši da je nekako sazida i smesti kobilu i ždrebe. Jedva je skupio materijal, ali nema novaca za majstora pa mu je jedino ostalo da to sam uradi sa jednim rođakom koji je radio kod zidara k’o antlogor. Počne Firga da kopa temelj, vido kako se to radi, al’ ovaj antlogor kaže:

– Ma nemoj bre, ne treba, to je mali zid a gore će da ide tuluzina, to nije teško, a nemaš ni dosta materijala.

– I šta ću, poslušam ga. Mislim, zna on. Pa radio je sa majstorima – priča Firga.

– Tako mi zidamo, blato pa ciglja, polutina, frtalj, nema veze pa blato opet. Raste zid, stigne do skoro dva metra, a mi žedni. Viknem ja Ružu da metne kafu, imam i malko one rakije što si mi ti dao. Malo posle Ruža vikne „kafa!”.

– Mi prekinemo pa pođemo da popijemo tu kafu al’ i zid pođe za nama. I tako smo završili sa majstorisanjem. Nije lako biti majstor.

Mislim se sad, kako bi ovi sadašnji majstori zidali onolike crkve i da l’ bi potrajale ko ovi zidovi što oni zidadu da traju jednu noć. Čast izuzecima!